NARODNA MEDICINA I NARODNA VJEROVANJA

NARODNA MEDICINA I NARODNA VJEROVANJA

PostPostao/la Urednik dana 19 kol 2011, 20:37

..........................................................................................................................................
U narednih par postova slijedi nekoliko interesantnih pisanja o Žepi i žepskim adetima; sa svim se ne slažem, ali je ovo samo prenošenje napisanog djela Radmile Filipović-Fabijanić. Neka bude zabilježeno i na ovom mjestu. Pošto se radi o autentičnom pisanju, ekavica nije "ijekavizirana"
..........................................................................................................................................


RADMILA FILIPOVIĆ-FABIJANIĆ

Narodna medicina i narodna verovanja


VOLKSMEDIZIN UND VOLKSGLAUBEN


ZDRAVSTVENE PRILIKE


Po pričanju starijih meštana, danas ima više raznih bolesti i ljudi su neotporniji. Kažu da je ranije bilo više osamdesetogodišnjaka i stogodišnjaka, a danas se već za sedamdeseto-godišnje ljude kaže da su doživeli veliku starost. Međutim, ti isti ljudi pričaju i kako su ranije žene rađale i po desetoro dece, pa bi im od toga bar polovina umrla u prvim godinama života. Ostajala su u životu i razvijala se samo otpornija deca. Tako vidimo da je prirodna selekcija, u stvari, objašnjenje prividno boljeg zdravlja i dužeg života ranijih generacija. Po sećanju starijih ljudi, odrasle su u proleće kosile epidemije »hladnika« (trbušnog tifusa), a u godinama posle ratova i pegavca. Od »su'e« (suhe, tuberkuloze) boluju i umiru tek u novije vreme, a 1962. bio je i jedan slučaj »krvnog raka« (leukemije)1.
U ovom kraju narod veruje da su osobe tamnije kompleksije jače, izdržljivije i manje zimogrožljive. Zbog toga, kažu, više umiru plava deca jer su slabije krvi. Više cene i radije drže stoga i goveče i ovcu »mrkih obraza« jer smatraju da bolje izdrže zimu i nestašicu hrane. Ovakvom shvatanju je verovatno osnov verovanje da se najlakše i najčešće urekne ono što je svetle kompleksije i plavih očiju. Ovo verovanje nalazimo i na Istoku, u Turskoj, odakle nam je pre mnogo vekova verovatno i došao ceo taj kompleks verovanja i prakse oko uroka i nabacivanja čini2.
U Žepi se sakati i nenormalni retko vide, iako se dogodi da se rodi dete sa fizičkim ili psihičkim nedostacima. Ukoli ko se takvo dete rodi, najčešće je sa nedostatkom gornje vilice ili nepca, što je posledica naslednog luesa. Ovakvo dete ne može da doji, pa brzo umre od gladi. Rađaju se i deca »mehkih« ili »ribljih« kostiju (rahitična), što je posledica slabe ishrane trudnica. Danas u selu postoji samo jedno takvo dete, jer se priča kako neke žene puste takvu decu da umru od gladi.
Za decu rođenu s nedostacima veruje se da su začeta u dane kada je odnos zabranjen. Ti dani su uoči velikih praznika i dani kada je žena »nesposobna« (za vreme menstruacije i 40 dana posle porođaja). Ako se i rodi bez fizičkih nedostataka, dete koje je začeto u te dane biće krvnik i tražiće stalno krv i kavgu. Ukoliko dođe do odnosa u zabranjene dane, veruju da nije dobro ni za muža. Razboleće se i ukoliko ne umre, bolovaće dugo i neizlečivo. Stoga svekrve paze da do toga ne dođe, pošto mlađi ne poštuju te zabrane. Do pre jedno 40—50 godina porodilja je 40 dana posle porođaja išla »pretegnula« belom krpom preko čela. Po isteku roka, skidanjem te krpe davala je znak mužu da može da joj priđe. Ovaj simboličan način sporazumevanja o istoj stvari zabeležila sam i kod Muslimana u Župči kod Breze.

***

Do sada uobičajena pranja pre svakog od pet »vaktova« (obavezne dnevne molitve kod Muslimana)3 i kupanje bračnih parova posle odnosa, sve su više simbolična. Sa napuštanjem verskih propisa, naročito kod mlađih ljudi, sve više izostaju ova simbolična pranja, a sve se više usredsređuje na redovno nedeljno pranje i presvlačenje. Ovo se vrši i pod uticajem gradske kulture jer su mnogi muškarci zaposleni u gradovima i jer gotovo svaka porodica ima po nekog svog člana u gradu, kome odlaze pojedinci iz kuće na izvesno vreme u goste, pa tako primaju i postepeno prenose gradske navike u selo.

Može se reći da žene, i pored velike opterećenosti poslom, više pažnje posvećuju ličnoj higijeni i higijeni kuće. Pored sapuna u upotrebi je još uvek, i to naročito za pranje kose. lukšija, a za pranje — bolje reći za negu lica, ruku i mišica, surutka. Nezi kose žene posvećuju veliku pažnju. Radi jačanja korena, kosa se pere vodom u kojoj je kuvana trava čubar4, ali se — opet radi jačanja i gustine — i izbegava njeno često pranje. Pere se na šest do osam nedelja ili ređe. Da bi kosa rasla »kao loza«, uoči Đurđevdana se zaseku grane loze i preko noći se skupi sok koji loza luči, pa se njime opere kosa. A po pričanj u starih žena, da bi kosa bila gusta i jaka kao konjski rep, treba uraditi ovo: čim se kobila ožđrebi, treba uzeti ono što žđrebe ima pod jezikom i stavljati u vodu kojom se pere kosa. To je, navodno, komad tkiva sličnog slezini, veličine čovečijeg dlana. Međutim, do ovoga je veoma teško doći jer to kobila pojede odmah, pre nego što iko opazi.
Za skidanje malja po skrivenim delovima tela, što je po islamskim običajima obavezno za žene, one same spravljaju depilator. Uzmu dva grumena soli »ćelice« veličine kukuruznog zrna, i dve-tri kašike negašenog kreča. To preliju s malo vode i stave na vatru. Kad provri, mažu onako vruće i skidaju, zajedno s maljama, Čim se ohladi. Ovo čine danas i neke mlađe žene, a starije obavezno.
Na uređenje i čistoću kuće prilično paze, iako ne dovoljno. U sobe se ne ulazi u obući, pa tako nema potrebe za svakodnevnim čišćenjem. Kuhinju, u kojoj se uglavnom sedi, začiste po nekoliko puta preko dana, obavezno posle svakog obeda, jer se smatra velikim grehom stati na mrve hleba. Međutim, đubre se ne iznosi već se sakuplja u ugao iza vrata gde pada pod daske poda.
Ukoliko bi se u kući pojavile stenice, od njih bi se branili ovako: Pred spavanje se (naročito ako se spava na dušecima prostrtim po podu) prostre po celoj sobi i svuda oko ležaja bilo onaj donji »bocat« list boranije, bilo trava »stjeničarica«, na koje noću naiđu stenice. Sa njih one dalje ne mogu, pa se izjutra ova trava ili lišće pokupe, iznesu i spale. Ovo ne vredi raditi ako niko tu ne spava, jer stenice nailaze samo ako osete da ima koga. Za uništavanje stenica se danas, pored kupovnih sredstava, upotrebljava i domaće parenje vrelom vodom za drvene stvari, a ranije je vršena i jedna vrsta ciklonizacije: zatvore se vrata i prozori, na vatru se baci istucana dobro ljuta paprika i dok ona gori, ništa se ne otvara.
1 U proleće 1963. godine Dom zdravlja željezničara iz Sarajeva sproveo je bio veliku akciju pregleda stanovništva okoline Rogatice, pa su tom prilikom bili pregledani i stanovnici Žepe. Ove preglede je vršila ekipa lekara sastavljena od specijalista za razne grane medicine. Pregledi, izvršeni masovno, pokazali su relativno dobre rezultate: svega nekoliko akutnih oboljenja, dva-tri slučaja raka kod starijih osoba i svega nekoliko obolelih na plućima.

2 Mehmet Halit Bayri: Nazarve Nazarlik. Turk folklor arastirmalari, No 70, cilt 3 (Istanbul 1955), str. 1107—1108

U narednom postu tema "TRUDNOĆA, POROĐAJ, POBAČAJ I DOJENJE"
UREĐIVAČKI TIM ŽEPSKOG FORUMA I STRANICE http://WWW.ZEPA-ONLINE.COM
Urednik
Site Admin
 
Postovi: 610
Pridružen/a: 08 tra 2008, 14:06
Highscores: 1

Share On

Share on Facebook Facebook Share on Twitter Twitter

Re: NARODNA MEDICINA I NARODNA VJEROVANJA

PostPostao/la Urednik dana 22 kol 2011, 17:48

TRUDNOĆA, POROĐAJ, POBAČAJ I DOJENJE


Poslednjih godina su žene iz Žepe počele češće da se obraćaju lekarima i da odlaze na preglede u Rogaticu ili Višegrad, ali tek pošto bi prvo pokušale lečenje domaćim sredstvima. Naime, one ne idu lekaru odmah kad imaju potrebe za tim, već kad im se za to ukaže prilika. Stoga ću domaće načine pomaganja pri trudnoći, porođaju, pobačaju i dojenju prikazati opširnije, jer su mnogi od njih doskora bili u upotrebi, ili se još praktikuju.
Po opštem uveravanju, ranije su brakovi sklapani u kasnijim godinama nego što se to danas čini. I pored toga, svaka žena je kao i doskora, rađala prosečno po osmoro do desetoro dece. Svako dete koje bi zanela žena bi i rodila, ukoliko ne dođe do spontanog pobačaja usled velikog broja ranijih porođaja i naprezanja pri radu. Velikim grehom se smatralo »diranje u božji emer« (kvarenje božje volje), te se ranije na namerni pobačaj nije ni pomišljalo. Starije žene su govorile mlađim da bi, ukoliko se usude to da rade, na »onom svijetu« taj plod morale da pojedu. Međutim, danas se prirodni priraštaj reguliše pobačajima. Broj dece se planira i ograničava, naročito u porodicama gde otac već radi u gradu ili tamo odlazi na povremene radove. Stoga su žene u posle dnje vreme počele same da izazivaju pobačaje, krijući to dobro od starijih u kući.
Da se »izjalovi«, žena se pari nad vrelom lukšijom tako da što duže otvorenih usta udiše onu paru koja tera na povraćanje. Iskustvom su došle do saznanja da naponi i grčenje mišića materice mogu da izazovu kontrakcije i izbacivanje ploda. Pored toga, piju i čaj skuvan od neprženih zrna kafe, ili piju (u poslednje vreme) karanfilić u kafi, samljeven zajedno s prženom kafom pa tako skuvan. Izgleda da je uopšte za muslimanske žene karakteristično da se radije služe u ovu svrhu sredstvima sa hemijskim dejstvom (u Sarajevu, Župči i dr.). Mehaničkim putem to vrlo nerado čine. Tek odskora počele su da se »otvaraju« korenom sleza koji imaju dve-tri žene u selu pa ga pozajmljuju jedna drugoj, a od pre nekoliko godina to čine i vretenom, čemu ih je naučila jedna žena sa strane koja povremeno dolazi u Žepu.
Iako se broj dece ograničava, deca su u svakom braku željena i očekivana i brak bez dece se smatra nesretnim. Iako se nemanje dece na prvom mestu tumači »božjim emerom« protiv koga je čovek nemoćan, nerotkinja čini sve da bi zanela, jer pomišlja da su uzrok neplodnosti možda nabačeni »sihiri« (čini)5. Ranije se za pomoć prvo obraćalo hodži, a i danas to poneka čini. Hodža bi davao zapise s kojih bi žena trebalo da pije vodu ili da ih nosi uza se. Nerotkinje bi zatim pokušavale da čine sve što čuju od žena.
Da bi zanela, žena se po prestanku menstruacije nekoliko večeri pari nad kaloperom pre no što će se sastati s mužem. Neke se kupaju zajedno s mužem u vodi u koju su stavile devet ivera s drvljanika, »da, biva, djeca s nje otpadaju kao iverje...«, zatim belu i crvenu repu i travu koja raste u vodi i čije lišće treperi. Nerotkinjama su oni koji imaju takvo drvo davali plod voćke koja je kalemljena u proleće i odmah prvog leta rodila. Oni plod s takve voćke dele nerotkinjama za »sevap«6. Da bi zanele, žene piju skuvano u kafi seme ljubičice. I, najzad, ako je mislila da ne može da zanese zato što joj je umrlo dete pri spuštanju u grob pomereno, žena je radila sledeće: raskopala bi grob, uzela kamen koji je stavljen pod pokojnika da bi ravno ležao, i uzela malo zemlje sadno »mezara« (groba)7. Zemlju bi odnela kući i stavila bi je u vodu kojom se kupala. Po pričanju i verovanju meštana, vrlo često se dešavalo ranije da je pomeranje pokojnika po smeštanju u grob bilo uzrok kasnijoj sterilnosti žene ili majke pokojnikove.
Kad ženi češće preko reda dođe njeno »vreme«, smatra da će brzo »zaći u breme«. Kad zatrudni, žena to nikome ne govori i krije od svih dokle god joj je to moguće, tj. dok ne postane očito, jer se boji da joj neko iz mržnje ili zavisti ne bi nešto »nabacio«. Naročito se boji zavisti nerotkinja. Bezbrojna verovanja i tabui u vezi s trudnoćom su opštepoznati i identični s odnosnim kod ostalog, srpskog i hrvatskog dela naših naroda. Uglavnom se svode na homeopatičnu madiju. Nekoliko primera će to pokazati. I u Žepi trudna žena ne sme rukama umazanim testom ništa na sebi da dodirne da dete ne bi imalo temenjaču koja se teško leći; ne sme da pređe preko konopa da se dete tu ne bi obavila pupčana vrpca oko vrata i ugušila ga; ne sme da radi ništa uoči većih praznika da ne bi rodila nakazu (neka žena je, navodno, radila uoči Bajrama, pa joj je sin rođen sa šest prstiju, i si.).

* * *


Kad nastupi porođaj, to se krije od svih, pa i od ukućana, a naročito od devojaka, jer se veruje da će biti utoliko teži ukoliko više lica zna. Žena se sklanja od svih, i u njenoj blizini je samo neka žena koja ima iskustva u tome i koja će intervenisati samo u slučaju ako se porođaj nenormalno oduži. Ona pazi na to da nijedna vrata na kući ne budu zaključana, naročito ako žena rađa prvo dete, jer više ne bi mogla da rodi. Ta žena je van sobe u kojoj je porodilja i ući će kod nje tek kad sve bude gotovo, koliko samo da joj pomogne da pokupi i opere prljave stvari.
Međutim, ukoliko se porođaj oduži, skupiće se nekoliko žena koje imaju iskustva u tome. U tom slučaju su se, osim opštepoznatih mađijskih radnji (razvezivanje čvorova, rasplitanje kose, razdiranje košulje i si.) i drugih (porodilja se pari, iznenada se puca preko nje, udara se uvijenom kudeljom po krstima) vršile i neke manje poznate. Porodilja se stavljala da legne na mesto na kojem se u toj kući postavljaju da leže pokojnici dok ih ne opreme i ne iznesu, takođe glavom okrenuta zapadu, a desnim uhom prema jugu. Tako bi ležala dok ne oseti tri napona, a onda bi ustajala da rada ili, porodilji se davalo da popije u vodi malo zemlje s Muhamedova groba koju donose hadžije presovanu u obliku pločice ili u obliku kruške, često i s utisnutim natpisom. S te pločice se malo zemlje sastruže. Žene koje je imaju pozajmljuju je uz malu nagradu.
Kad žena teško rada, pomišlja se da neće možda roditi snijet (Mola Hyda-lidora), jer je to mnogo teže roditi nego dete. Od rađanja snijeti se mnogo više krvari i mnogo teže oporavi. Ali, po uveravanju jedne starice, snijet je sevap roditi. »To ti je, kao da si dvoje živih rodila! Koja žena rodi tri puta snijet, njoj su svi grijesi oprošteni i ići će posle smrti svakako u dženet, toliko je to bogu drago!« Po kazivanju žena, snijet liči na snijet, parazit na kukuruzu, te se stoga tako i zove. Izgleda kao goveđe srce. Čim se rodi, valja ga zavijenog u krpu odmah u đubre ili pod kakvu voćku zakopati, jer se sahranjuje a ne baca. U Žepi je i sada živa starica za koju se zna da je rodila jedanaestero dece i dve snijeti. Pričanja o rađanju snijeti su prilično raširena kod Muslimanki u Bosni8. Međutim, za snijet, prevremeno rađanje uginulog ploda ili ploda koji se razvio u nakazu, zna se pod istim nazivom u Crnoj Gori, a prema podacima s kraja prošlog i početka ovog veka, u Srbiji, u Nišu i okolini, to je bilo poznato kao snit o kome se više pričalo kod Turkinja nego kod Srpkinja. U isto vreme, u predelu od Aleksinca do Knjaževca bio je rasprostranjen naziv usplavčina9.
Za dete rođeno u košuljici verovalo se da je srećno mimo ostale ljude. Nije mu se ni hamajlija pravila, jer se košuljica smatrala hamajlijom. Sa košuljicom se postupalo ovako: ispere se, osuši i odnese hodži da je ispiše. Tako ispisana, košuljica se složena ušivala detetu u desnu mišku ili pod desno pazuho. To bi radio neki hodža tako što bi razrezao kožu, stavio pod nju hamajliju, ušio kožu, ranu namazao melemom i čvrsto vezao.
O porodilji u Žepi postoji interesantno verovanje, zabeleženo još samo kod Srba u okolini Visokog10. Naime, 40 dana pred porođaj hurije (rajske devojke)11u raju počnu da prostiru svakog dana po jedan dušek. Onog dana kada žena rađa bude ih 40. Ako žena na porođaju umre, hurije se raduju i pevajući je nose na onim dušecima na najlepša mesta u raju. Ako ne umre, hurije kukaju nad dušecima: »Nesretnice nesretna, kud nam ne dođe...« i svakog dana sklanjaju po jedan dušek. Ako umre posle porođaja, žena će ležati na onoliko dušeka koliko je još ostalo dana do 40. Žena koja umre trudna, na porođaju ili do 40 dana posle porođaja, odmah ide u raj bez obzira na sve dotadanje grehe. Veruju, kao i u ostalim našim krajevima, da je ženi 40 dana po porođaju otvoren grob i da je ona jednom nogom u grobu.
Postojalo je verovanje da žena, ako ne želi više da rađa, treba da ode na grob svog deteta, da uzme zemlje s groba pa da je tri puta, pošto se okupala i u čisto presvukla, propusti kroz košulju i vrati na mesto na grobu odakle je uzela. Neke žene kažu da tu zemlju treba staviti na glavu, pupak i noge, pa je onda vratiti na grob.

* * *


Kad se žena porodi, odmah zadoji dete sama. Ukoliko nema mleka ili mora da ode negde na duže vreme, dete će joj podojiti samo neka žena s kojom je u srodstvu. Nikad neće dati da dete podoji neka žena koja nije rod, jer smatraju da je mleko jače od krvi. Ako bi se to dogodilo, ta žena je detetu koje je podojila pomajka, i ono s njenom decom kad odraste ne sme da stupi u brak. Da do ovih ograničenja ne bi dolazilo, izbegavaju uspostavljanje srodstva po mleku.
Dok doji dete žena mora strogo da pazi na to da joj ni kap mleka ne padne na vatru ili na neko »peksinavo« (prljavo) mesto, jer će joj mleko usahnuti i neće moći da ga povrati. Ako žena nema mleka, daju joj da pije što više bele kafe, da jede tečnu hranu, pa i beli hleb, a pored toga joj i »zagašuju stravu«. Ako žena ima male bradavice pa dete ne može da sisa, traži neko veće da izvuče bradavice, a odojčetu za to vreme daju da sisa krpicu u koju je zavijen šećer natopljen mlekom.
Opšte verovanje da žena ne može da zanese dok doji ukorenjeno je i ovde, mada neki odbijaju da veruju da je to moguće. Ako žena zanese dok doji, kažu da je »ponela na suho«. U tom slučaju odmah prestaje da doji dete bez obzira koliko ono bilo.
Dete se odbija tako što majka ode u rod na nekoliko dana dok se dete odvikne od podoja u određeno vreme, ili se namažu bradavice paprikom ili smolom na koji se nalepi vuna, pa se dete toga gadi i samo se odbije. Ako posle prestanka dojenja ženu bole grudi, privija se na njih i pod pazuho orahov list, ili se da kome da izvuče ono zgrušano mleko. Žene se pomažu i time što puštaju toplu vodu da im teče niz grudi, te ona razmekšava otok i povlači za sobom nadošlo mleko.
U vezi s dojenjem postoji verovanje da žensko dete ne valja dojiti ni dana preko godine, jer majčino mleko daje »kuveta« (snage), pa će je dete imati suviše. Ta suvišna snaga će učiniti da žensko dete, dojeno više od godine dana, kad-tad (bilo kao devojka ili kad se uda) pođe po »zlu putu«.
Muško dete, naprotiv, treba što duže dojiti jer time postaje silniji i bolji junak12.

……………………………………………………………………………………………….....
8 Jedna mlada muslimanka iz Trnova kod Sarajeva pričala mi je 1958. god. kuko je ona jednom rodila snijet; nju su žene koje su se zatekle u njenoj blizini odmah metlama ubile i sahranile.
9 Tih. R. Đorđević: Folklorne beleške. Snit. Srpski književni glasnik, knj. XIV (Beograd 1905), str. 148.
10 Dr M. S. Filipović: Život i običaji u Visočkoj nahiji. SEZb knj. LXI. Beograd. 1949, str. 148.
11 A. Školjić: Nav. delo; v. Hurija, str. 353.
12 I danas živa starica Đula Kulovac dojila je svoga sina do njegovo 15. godine. Bio je tako jak da je mogao »mejjit-taš« (po A. Škaljiću, kamen na koji se položi mrtvac dok se nad njim moli. str. 913. kod Mejtaš) da podigne. Dojio je, a počeo je i da ašikuje. Cure bi ga dirale: »Idi, majka te zove da te podoji!«, a on bi im odgovarao da hoće kod njih, a ne kod svoje majke da sisa, pa bi se one razbežale. Ima Žena koje su svoje sinove dojile do njihove 17. ili 18. godine, u uverenju da će biti jači mimo ostale ljude.


U narednom postu: PODIZANJE DECE
UREĐIVAČKI TIM ŽEPSKOG FORUMA I STRANICE http://WWW.ZEPA-ONLINE.COM
Urednik
Site Admin
 
Postovi: 610
Pridružen/a: 08 tra 2008, 14:06
Highscores: 1

Re: NARODNA MEDICINA I NARODNA VJEROVANJA

PostPostao/la Urednik dana 25 kol 2011, 16:45

PODIZANJE DECE


Novorođenoj deci se danas, po uveravanju Žepljaka, ukazuje mnogo više pažnje nego što se to činilo ranije. Na decu se mnogo više troši, a sva ta pažnja i briga za njih, po rečima nekih starijih Ijudi, preterana je, pa čak i štetna. Međutim, i sva ta povećana pažnja koja se deci danas ukazuje, ni izdaleka nije dovoljna. Majka, koja treba najviše pažnje da posveti detetu, nema mnogo slobodnog vremena.
Pošto se dete rodi, preduzimaju se mnoge radnje kao zaštita od uroka, a i druge kojima treba da se osiguraju zdravlje i sreća deteta. Tako se dete stavlja da prvih nekoliko dana leži u rastavljenim grebenima (ranije je to bilo skoro obavezno), pod glavom mu se drži parče tikve da ga ne bi veštica ili mora davila. Ako bi ga davile, pa se to znalo po otečenim sisicama, trljali bi ih onim komadom tikve ili belim lukom.
Ko god dođe novorođenčetu stavlja novac na čelo pod prevez kojim mu se formira glava. Stavlja se radi sreće, pa se kasnije, ako je neki čovek nema, kaže: »Niko mu nije na čelo metnuo!« Od novca koji se ovako sakupi, majka kupi detetu nešto zlatno, a ako ga nema dovoljno, onda samo bakrenu ćasu.
Pelene, niti išta što je dečije ili porodiljino, ne ostavljaju napolju posle zalaska sunca. Ukoliko se to dogodi, pre upotrebe se nakadi nad vatrom. Objašnjenje ovom ne znaju, ali se verovatno odnosi na zaštitu od porođajnih demona, kako je to objasnio dr Tih. R. Bordević13.
Novorođenče se prve dve nedelje kupa svakodnevno da se ne bi »okidalo« na prevojima, zatim sve ređe, a zimi skoro nikako da ne bi ozeblo. Ukoliko se dete »okine«, to mesto se posipa crvotočinom ili sastruganom zemljom sa zemljanih peći. Ranije se dete povijalo u tkane prtene pa i vunene pelene, a danas u spremljene od kupovnog platna. Mokre pelene se osuše i upotrebe po nekoliko puta pre nego što se jednom operu.
Prilikom kupanja majka pazi da li pupak pravilno zarasta. Ako nije dobro svezan, na njemu se pokaže sukrvica. U tom slučaju će majka to mesto pokapati nekoliko puta mlekom iz dojke, za koje se veruje da je lekovito i da pomaže bržem zamlađivanju tkiva.
Od prvih dana se detetu podvezuje glava da bi imalo »lepu« (pojam za okruglu) glavu, a ne da mu bude »k'o čunak«. Deformacija se postiže tako što se komadom tkanine glava prvo podveže od temena pod bradu, a onda preko toga, drugim komadom tkanine preko čela dobro stegne. Ovakav način deformisanja lubanje, odnosno formiranja okrugle glave, prema veoma raširenom shvatanju lepote, navodi Hangi za sve Muslimane u Bosni i Hercegovini14. A u svome radu o deformaciji lubanje u Jugoslaviji, M. Filipović prikazuje rasprostranjenje ovog običaja u istu svrhu i na skoro isti način od Slavonije do Makedonije, kod sve tri konfesije naših naroda. U zaključku navodi da je deformacija u ovom smislu, kod nas inače najzastupljenija, bila poznata Makedoncima i Tračanima, starosedeocima Balkana. Suprotna deformacija lubanje, u smislu izduživanja, koja se kod nas praktikuje samo na ostrvima i u kontinentalnom delu države kod Arbanasa i Turaka, takođe je bila poznata nekim starosedeocima15.
Čim dete navrši tri-četiri meseca, počinju da ga stavljaju, prvo samo radi vršenja nužde, u »hodu«, vrstu dubka. To je motka uglavljena jednim krajem u tavan a drugim u pod tako da može da se okreće u tim ležištima. Na nju je pri dnu, u visini dečijeg pasa učvršćena jedna prečka, zatvorena polukrugom u kome dete stoji (sl. 1). U »hodi« se dete ostavlja svakog dana sve duže, pa i po nekoliko sati, da bi mu, navodno, ojačale noge. Oni koji u kući nemaju napravljenu hodu, puštaju dete da puže pored zida uz koji se ono polako uspravlja. I jedni i drugi posle šest meseci daju detetu štap u ruke da se njime pomaže u hodu, te neka deca tako prohoda ju vrlo rano.
Kad počnu dete da prihranjuju daju mu od hrane koja se sprema za ostale odrasle. Majka odvaja po malo od svog zalogaja. Čim može, dete jede uz odrasle ono što dohvati, jer se posebna pažnja ishrani dece ne posvećuje.
Pošto neki još i danas veru ju da većina male dece umire od uroka, od prvih dana se preduzimaju mnoge mere protiv uroka i nabacivanja. O tim merama će biti opširnije govora u odeljku o urocima. Svaki plač malog deteta tumači se time da je dete urečeno. Da se to otkloni, ako dete stalno i mnogo noću plače, stavlja mu se u kolevku i drži pored glave cvet »šipa bocatoga« koji je žmureći ubran.

slika


Ako se dete noću trza u snu, što znači da je plašljivo, stavi mu se pod glavu grančica iz svrakinog gnezda.
Čim se dete uznemiri ili plače, a za svaki slučaj i bez toga kad je u kući puno sveta, naročito žena, detetu se razližu, raspljunu ili »othuču« uroci. Uhvati se dečija glava rukama, pa se, govoreći basmu, lizne jezikom s desnog kraja čela ka sredini, hukne, otpljune i izgovori basma. Isto se ponovi i od leve strane ka sredini, zatim od nosa ka sredini čela i sa gornje strane ka sredini čela. Pri tome se govori:

»Keleuzu bir abirfeleki,
mi šeri mahalaka,
ve mi šeri mahalaka
gasikin, gasikin, gasikin!«

To je, u stvari, iskvaren izgovor predzadnje sure u Koranu. Druga basma, ne samo u Žepi nego uopšte mnogo poznatija i uobičajenija, je ova:

»Urok sedi na pragu,
uročica pod pragom.
Urok skoči, uročicu sprči!
U uroka dva oka:
jedno vodeno, drugo ognjeno,
puče vodeno, pogasi ognjeno!«

Uroci se mogu razlizati i ovako: Nadlanicom leve ruke povlači se odozdo nagore detetu između nogu i kaže: »Ko ureko ovo (tj. to dete), ureko i dole!« Ako ovo ne pomogne, gasi se ugljevlje na poznati način. Posle zagašavanja, onaj kome se gasilo treba da popije malo od te vode preko maša i da zagrize njihov donji kraj. Ugalj se baca na krov kuće ili ćumeza ili na put, s namerom da bolest pređe na onoga ko prvi naiđe na to ugljevlje.
Ako dete zadugo ne progovara, vode ga u mlin i daju mu da žvaće čeketalo. Osim toga, smatra se da će dete koje rano prohoda kasnije progovoriti i obratno. Kažu: »Kad je jači jezik, slabije su noge«.
Deca ne valja da spavaju između roditelja, jer im, veruje se, u slučaju da se razbole, ne bi bilo leka.
Prvi nokti se deci nisu rezali, već se čekalo da naiđu Ciganke. Dete je onda zavlačilo ruku u mlivo koje je ona nosila i mešalo. Verovalo se da nokti posle toga sami otpadnu. Danas na to više niko ne pazi.
Kad detetu bude oko dve godine, zove se neko od rodbine da prvi put ošiša dete. Žensko dete se malo podšiša jer se veruje da ženskoj deci ne valja šišati prvu kosu, a muškom se odseče skoro sva. Muško dete šiša brat, otac ili neka žena od rodbine, koja se posle zove strina. Ošišana kosa se zavijena u rubac zajedno s otpalim pupkom i opnom od sunećenja stavi za rog na tavanu ili u sanduk.
Verovalo se, a i danas do toga neki drže, da dete ne valja prati, češljati i presvlačiti onoga dana u koji je rođeno. Npr. ako se rodilo u ponedeljak, uvek će to posle izostavljati ponedeljkom sve dok ne odraste jer mu se »ne bi dalo«. Stoga se dogodi da poneko dete u te dane dođe u školu neočešljano ili neumiveno.
Kapica prvog deteta se čuva i nose je sva ostala deca da bi se u životu pazila i volela.
Kad deca umiru, ne valja plakati za njima jer je to »božja volja« u koju se ne treba mešati.
Do pre nekoliko desetina godina, dok je smrtnost dece u prvim nedeljama života bila vrlo velika, deca su najviše umirala od »guta« (difterije), »ospica« (variole) i stomačno-crevnih oboljenja. Bilo je žena kojima su tek rođena deca umirala jedno za drugim. Te žene su, umesto da se obrate lekaru, da bi sledeće dete sačuvale, činile mnoge besmislene radnje. Tako npr., umrlo dete ne bi sahranjivale ni u čemu novom. Sledeće dete žena bi rađala u stanu naročito sklopljenom za tu priliku16, ili bi, dok očekuje sledeće dete, zamolila sedam udovica da joj daju po jednu zakrpu sa svojih haljina. Jedna od njih, »koja se svega prošla« (tj. prešla klimakterijum), treba na kamenoj ćupriji da sašije za dete koje se očekuje košuljicu. Pri tom poslu, makar šta je pitali, ne sme ništa da govori.
Ređe se golo dete, čim se rodilo, stavljalo u bakrač u kome bi se izmerilo na kantaru, a težina bi se krila. Za ovo mnoge mlađe žene danas i ne znaju, dok se sredovečne žene sećaju da se to pominjalo. Međutim, mnogo je češća praksa bila da se tek rođeno dete provlači kroz »vučiji zev«. To je koža sa čeljusti vuka, koja se skine odmah pošto je vuk ubijen i koju je čuvala poneka žena u selu pa je uz nagradu pozajmljivala. A najčešća je praksa u ovakvim slučajevima i danas da žena detetu, da bi ga održala u životu da, ako je
………………………………………………………………………………………………
16 I danas živi žena. koja je tako rodila osnmo dete i ono je ostalo živo dok joj je sedmoro pre njega umrlo.

žensko - svoje, a ako je muško - muževljevo ime. Interesantno je da su sve ove mere koje su doskora preduzimale Žene u Žepi ili ih se samo sećaju, raširene ili poznate i Srbima na široj teritoriji. S obzirom na starinu i veliko rasprostranjenje ovih radnji, pretpostavilo bi se pre da su se one kod stanovnika Žepe zadržale iz doba pre primanja islama, nego da su ih kasnije primili od susednog srpskog stanovništva s kojim su u stalnim dodirima. U prilog tome išla bi i činjenica da pojave promene ili sakrivanja pravog imena deteta, u slučaju kad se želi da se održi dete u životu pošto su mnoga pre njega umrla, ili kad je dete bolesno, ima i danas kod Muslimana i Srba. U Žepi se, npr. kad je dete teško bolesno naprave tri hlepčića i na svaki nameni jedno ime. Dete se pusti prema njima. Od tada dete nosi ime koje je bilo namenjeno hlebu koji je prvo dohvatilo. Možda bi ovde trebalo napomenuti da sam u Sarajevu zabeležila da Muslimani, pri promeni imena u bolesti, daju deci imena do sada neuobičajena kod njih: Safet - Zlatko, Aiša - Nada i sl. (1961). Srbi u Hercegovini (1962. god.) opet, pri promeni imena daju ime Mujo. U Žepi, monokonfesionalnoj sredini, pri promeni imena daju se druga, ali opet orijentalna.
Kad detetu nabubre desni, pipa se da li ima zuba. Žena koja prva napipa zub, sašije detetu košuljicu kojom ga daruje, a nju za uzvrat daruje detinja majka.
Kad detetu niknu zubi, daju mu koren »ljubičice« (perunike) ili kakvu oglodanu kost da time tare desni. Kad detetu ispadne prvi zub, baca se na tavan i kaže:

»Miše, mišiću, evo tebi kosten zub
a ti meni gvozdeni«

Kad se devojka zadevojči (dobije prvu menstruaciju), ona to veoma krije, čak i od svoje majke. Događa se da to devojka krije i po više od godinu dana. Ukućani saznaju, tj. primete da se zadevojčila tek kad vide da devojka ne klanja s njima ili da ne ode na Bajram u džamiju, a to je jedini dan u godini kada i žene idu u džamiju. A žena ne klanja i ne ide u džamiju kad je »nečista«. Veruje se da je bolje da se devojka zadevojči što kasnije, jer veruju da kad dobije prvu menstruaciju, prestaje da raste: koliko je do tada porasla, to joj je. Međutim, ukoliko se to oduži, majka je ranije vodila devojku hodži da joj da zapis i parila bi je, a danas je vode lekaru.
Ukoliko je mladić bio »hadum« (impotentan), što se sazna tek kada se oženi jer se to veoma krije, on je takođe išao hodži po zapis, ukoliko ga žena nije odmah ostavila. U takvim slučajevima i danas se mlada vraća svojima, ali ne govori pravi razlog, već bi rekla da nije zadovoljna životom u kući, odnosom prema njoj ili čim drugim. Ako ni hodžini zapisi ne pomognu takvom mladiću (a oni su, navodno »dobri« ukoliko je uzrok impotentnosti, npr. daje odnosni muškarac prošao preko mesta gde su žene snovale, pa se »vezao«), pomišlja se da mu nije »izišao va'asus«. Priča se, npr., kako je jedna žena jela pitu. »Došlo jedno muško dete iz komšiluka. Bilo golo, u kratkoj košuljici. Htelo i ono pite, gledalo u ženu, a ona se nije setila da ga ponudi. Jede ona i pogleda u njega, a njemu na vrh kitice kao jedna kap. Ona to brže uhvati u flašu i čuvala je nalivajući po malo vode. Mali odraste i oženi se, ali, nema dece. Ova žena se seti, odnese onoga što je jela kad je on gledao i da mu ono iz flaše da, ne znajući popije. Posle toga mu žena odmah zanese«. (Pričala Emina Karić iz Stopa.) O ovome verovanju i terminu podatke u literaturi nisam našla, a na terenu u Hercegovini zabeležila sam ga 1963. kod Muslimana u Opličićima (Čapljina) kao »vasuz«, u Bjelojevićima (Stolac) kao »evlasuz« i u Žabici (Ljubinje) samo kao verovanje, bez termina. Ovom verovanju, da će muškarac postati sterilan ukoliko poželi neko jelo a ne dobije ga, mislim da je najbliži naziv zabeležen u Bjelojevićima »evlasuz«, što je došlo od evladsuz, onaj koji nema poroda17.
……………………………………………………………………………………………….....
17 A. Školjić: Nav. delo; v. Evladsuz. str. 270.

Naredno poglavlje: VEROVANJA O BOLESTIMA I NJIHOVIM UZROCIMA
UREĐIVAČKI TIM ŽEPSKOG FORUMA I STRANICE http://WWW.ZEPA-ONLINE.COM
Urednik
Site Admin
 
Postovi: 610
Pridružen/a: 08 tra 2008, 14:06
Highscores: 1

Re: NARODNA MEDICINA I NARODNA VJEROVANJA

PostPostao/la Urednik dana 30 kol 2011, 20:57

VEROVANJA O BOLESTIMA I NJIHOVIM UZROCIMA

Žepljaci se bolesti mnogo ne boje. Smatraju često da je to nešto što s vremena na vreme mora da dođe, pa i da prođe, ako je volja Alahova. Međutim, iako bolest primaju kao volju Alahovu, ipak preduzimaju mnoge mere da bi se izlečili, a ne čekaju izlečenje samo od boga. Mere koje preduzimaju zavise od toga šta smatraju da je uzrok bolesti. Osnovni uzroci svim bolestima su, kako i danas veruju, na prvom mestu prehlada, zatim pretrpljeni strah, ograma-ograisanje, kad se nagazi, nabacivanje »sihira« (čini) i uroci, naročito kod dece i mlađih osoba.
Čim se inače zdrav čovek ne oseća dobro, pomišlja se na prehladu i preduzimaju se mere protiv nje. Najefikasnije je parenje, koje se u Žepi i danas izvod: na način koji ukazuje na veliku starinu. U kazanu ili koritu se ukuva trinja (slama i uopšte sva sitnež koja ostane kad se plast sena digne) i na to se položi lesa na kojoj se inače suši »miva« (voće). Po lesi se prostre pokrivač i na to položi bolesnik koji se zatim dobro pokrije. U kazan s vrućom vodom i trinjom povremeno se ubacuju usijani kamenovi, čime se stalno stvara i razvija nova para i toplota. S. Trojanović je oko 1890. zabeležio ovakav način parenja u okolini Pirota (Rasnica), u Jadru i Župi, a sličan, bez polaganja bolesnika na lesu, u Pocerini, Planinici, oko Željina i Kopaonika i Bjelopavlićkoj nahiji18, a koji se u naše vreme praktikuje, osim u Žepi, i u nekim mestima istočne Hercegovine.

Ukoliko se smatra da je uzrok bolesti pretrpljeni strah (smatra se da je siguran simptom gubitak apetita), odmah se - dok bolest ne uzme maha - saliva strava. Ovo ne zna svako, i svako selo ima svoje ljude, obično žene a ređe muškarce, koji to znaju. Strava se saliva tako što se »leteće zrno« (zrno koje je bilo ispaljeno iz puške), koje se smatra najboljim za taj posao, rastopi u kakvoj staroj kašici i izlije u hladnu, »cijelu«, vodu (to je voda od koje se niko nije napio niti je na bilo koji način načeo otkako je doneta u kuću). Pre nego što se olovo rastopi u kašici, treba ga tri puta obneti oko bolesnikove glave, pri čemu se svaki put dotakne sredina čela. Bolesnik za to vreme leži pokriven crvenom ili plavom maramom. Dok se olovo u vodi steže i formira, žena koja saliva gleda u brdo. Kad se strava ohladi, izvadi se čistom kašikom i po figuri koja se pokazala tumači se od čega se dotični prepao. Tada se ono parče olova vodom u kojoj je gašeno sapira nad glavom, grudima i nogama bolesnika pri čemu se govori:

»Biži, strava, ćera te tava,
očina sprava, majčina hrana
pod pod, pod konjski potkov!«

ili:

»Biži, strava, ćera te tava od pet oka,
od pet četiri, od četiri tri, od tri dvije,
od dvije jedna, od jedne nijedna!«

Posle ovoga se sud s vodom opet obnese oko bolesnikove glave, pri čemu se on iz suda svaki put napoji. Olovo se izvadi kašikom i zajedno s njom s visine baci da padne. Ako kašika padne okrenuta kao kad se jede, dobro je. Ako padne okrenuta naopako, traži još strave, te se ona saliva tako tri ili devet puta, ali više ne. Pri tome može da se upotrebi jedno isto olovo.
Ograma je, smatra se, uzrok mnogih teških bolesti, uglavnom psihičkih poremećaja. Kaže se da je Čovjek ograisao ako je »nastupio na šejtanski vjetar« ili »šejtansko kolo«. Gde su ta mesta, ljudi ne znaju, ali to hodže navodno iz knjiga saznaju pa upozore ljude da ih zaobilaze. Ali, i bez toga se zna da su stalna takva mesta stara groblja sa stećcima19, raskršća noću, mesto na koje je posut lug posle parenja haljina ili voda kojom je okupan mrtvac20, a posle zalaska sunca drvljanik, mesto pod strehom i oko kokošinjca. Čoveku koji je ograisao teško se nađe lek. Za bolesti kojima je ograma uzrok, lek se traži od hodža ili pravoslavnih sveštenika, jer se smatra da su oni posrednici između ljudi i »viših bića«. Ovo vorovanje u ogramu kao osvetu »viših bića« kad se povrede njihova, tabuisana, mesta, i strah od njih, veoma rašireno i zajedničko Muslimanima i Srbima i Hrvatima, sasvim je protivno islamu, po kome postoje samo tri vrste razumnih božjih stvorenja. To su insan (čovek), koji spada u živi, vidljivi, i džini (dobri i zli) i meleći (anđeli) sa šejtanom (đavolom), nepokorenim i oholim anđelom, koji čine nevidljivi svet21. Međutim, i islam je morao da toleriše pa i da prihvati, kao i ostale religije, izvesna duboko ukorenjena verovanja raznih sredina u koje se širio, tim više što i pojedine hodže, nosioci ovog učenja na selu, često nisu bili dovoljno obrazovani i nisu činili ništa da se ovakva verovanja ne mešaju s islamskim učenjem, jer su i sami verovali u postojanje raznih drugih bića koja ne spadaju ni u jednu kategoriju nevidljivih bića koja Koran priznaje.
Olovo od salivanja strave, komadići pređe od sasecanja krajčice (objašnjenje na str. 15), gašeno ugljevlje i slični rekviziti bacaju se na neko prometno mesto, obično raskršće, gde će neko sigurno naići i stati na njih ili ih uzeti. Na taj način bolest prelazi na tu osobu. Tako dobijena bolest, kada se nagazilo, po nar. verovanju, mnogo se teže leči. Ako se smatra da je neko »nagazio«, prvo mu se gasi ugljevlje da se vidi o kakvim se činima radi: »insanskim« (čovečijim) ili »hajvanskim« (životinjskim). Bace se dve žeravice, namenjene na ove dve vrste čini. Ona koja potone, pokazuje koje su čini u pitanju. Time se ispituje da li je bolesnik stao na predmete koji su upotrebljeni pa bačeni kad je lečen čovek ili stoka.

Nekome se mogu nabaciti čini iz mržnje ili zavisti. Osoba koja želi da nešto učini nekome otići će »sihrobazici« (vračari)22. Po želji naručioca ona može da »podbaci« da se odnosna osoba razboli, pa i da umre, ili da joj zaustavi svaki napredak u kući. Ovim se služe naročito neke devojke i danas da bi se osvetile momku koji ih je napustio ili drugarici koja im je preotela momka, a žene iz zavisti i mržnje prema onoj koja s manje truda a s više spretnosti iz istih sredstava izvlači više koristi. Ubeđeni su da se bolest ili bilo koja druga nevolja koja je »podbačena« vrlo teško otklanja. Može je, navodno, otkloniti samo ona osoba koja je i podbacila, a ređe i po koji hodža (u Žepi, npr., poznat već umrli Mujkan Špiodić)23. Stoga su, iz straha, sihrobazice u selu bile naročito poštovane i pazilo se da im se ne zameri24,

I, najzad, veruje se da su uzrok mnogim bolestima, naročito dečijim, uroci. Po kazivanju mnogih ljudi, više od polovine dece sahranjene u seoskom grobiju umrlo je od uroka. U to su oni ubeđeni, jer veruju da sve što je mlado, lepo i napredno može da se urekne. Stoga su zaštitne mere protiv uroka mnogobrojne i na celoj teritoriji naše zemlje od Slovenije25 do Makedonije26 vrlo slične. Uglavnom se svode na nošenje raznih apotropeona na vidnom mestu ili ušivenih u odelu.
Detetu se u bešiku stavlja nešto gvozdeno, obično maše, jer Muslimani veruju da zveka gvožđa razgoni zle džinove i duhove27. Ako majka izlazi iz kuće, prebacivala bi svoj pojas preko bešike. Kad se dete povijalo, u bešiku se stavljao još beli luk, parče tisovine i parče ruta koje su bile na strašilu u konoplji. Neki su detetu pod kapicom držali i parče luča, grumen soli, koricu hleba, koren i struk trave devesilja ili trockota. Na kapicu u kojoj se dete iznosi napolje prišivale su se, a to se meže videti i sada, razne »zabave« (model prakljače od luča, česno ili cvet belog luka, raznobojna dugmad, ukrasno kamenje, stari novac) i »mašale« koje treba da privuku prvi, najteži pogled.

slika


I danas poneka majka detetu, kad počne da puzi, uplete od raznobojne pređe pojas na koji prišije malu rukavicu, u kojoj je parče tisovog drveta, model noža ili prakljače od luča i sl., kao i na kapici. Ovaj pojas takođe treba da čuva dete od uroka dok ne ojača. Ovakva kapa i pojas nabavljeni su u Žepi za Zemaljski muzej 1962. (Sl. 2).
Kako protiv uroka, tako se uopšte protiv svih nedaća (bolesti, vatre, groma, noža, puške) prave i nose hamajlije i zapisi, danas u mnogo manjoj meri nego ranije. Svako dete ih je dobijalo kada se razboli prvi put, ili su se svoj deci u kući odjednom nabavljale. Bez njih se ni mladić u vojsku nije puštao, a i danas ih neki ponese, ne znajući, zašivene negde u odelu. U Žepi veći zapis nazivaju hamajlijom, a manji samo zapisom. Zapis se,trouglasto ispresavijan i usaračen u kožu, nosio pod miškom ili ušiven negde u odelu. Zapisi sadrže po nekoliko rečenica iz Korana, nekada sa dodatkom crteža noža ili onoga od čega taj zapis treba da čuva nosioca. Danas je zapise u Žepi teško dobiti.

19 Još 1961. godine jedan mladić nije hteo da uđe među stećke da ne bi »ograisao«.
20 Jednoj ženi su se, pričaju, okrenula usta zato što je stala na mesto gde je prosula vodu kojom Je kupala svoju mrtvu pastorku. Otišla hodži da joj »zapiše« i sutradan joj usta došla na mesto.
21 A. Škaljić: Nav. delo; v. Džin. str. 232.
22 A. Škaljić: Nav. delo; v. Sihirbaz. str. 674.
23 Po uspešnom otklanjanju sihira bio je nadaleko poznat Mujkan Špiodić. Jednom čoveku otekao stomak. Otišao njemu. Ovaj ga golog sapirao u banjici govoreći neku basmu kao: »Dragi bože, oslobodi roba...« Zatim je gasio ugljevlje i video da mu je podbačeno. Rekao mu da će žena koja je to uradila ubrzo doći da mu traži nešto na zajam, ali da joj on ništa ne da. To veče dođe jedna da traži soli. Taj čovek joj nije dao i nikome do Mujkanu nije rekao koja je to žena bila. Međutim, svi naslućuju koja je to žena. Sam Mujkan je s njom i s njenom porodicom celog života imao okapanja, ali nikad izričito i imenom nije rekao da je ona sihrobazica. Međutim, celo selo to »zna«, kao i to koje su žene i danas sihrobazice. ali to nikad neće reći jer se boje njihove osvete. Ovaj čovek mi je to pričao u kafani, pred mnogo ljudi, od kojih su mnogi potvrđivali sposobnost Mujkanovu, pričajući svoje ili njima poznate slučajeve u kojima je Mujkan pomogao.
24 Danas se u Žepi skoro profesionalno bavi, može se reći, vračanjem i gatanjem samo jedna stara žena, koja inače nije rodom iz Žepe. Ona je retko kada kod svoje kuće, jer je mnoge kuće u selu pozivaju na po nekoliko dana u goste, pa onda ispraćaju u drugu kuću s punim rukama darova.

------------
U narednom postu LEČENJE BOLESTI PROUZROKOVANIH NEPOZNATIM UZROCIMA
UREĐIVAČKI TIM ŽEPSKOG FORUMA I STRANICE http://WWW.ZEPA-ONLINE.COM
Urednik
Site Admin
 
Postovi: 610
Pridružen/a: 08 tra 2008, 14:06
Highscores: 1

LECENJE BOLESTI PROUZROKOVANIH NEPOZNATIM UZROCIMA

PostPostao/la Urednik dana 08 ruj 2011, 18:04

LEČENJE BOLESTI PROUZROKOVANIH NEPOZNATIM UZROCIMA


Konstatacija Kaj Birketh Smitha »Za većinu primitivnih naroda bolesti su natprirodnog porekla i lečenje se za tim povodi. Međutim, zajedno sa Šamanističkim metodama lečenja, sprovodi se i racionalno lečenje, koje se temelji na praktičnim iskustvima nebrojenih generacija« - primenljiva je na medicinsko znanje svakog naroda28. Materijal zabeležen u Žepi ne pokazuje nikakvo odstupanje od ovog tvrđenja. Po onome što je u Žepi zabeleženo, od stvarnih uzročnika bolesti poznaju samo prehladu, dok za zarazu tek u novije vreme znaju, ali je ne shvataju ozbiljno (npr. tuberkulozni bolesnici spavaju i jedu zajedno s ostalim ukućanima). Pri pojavi »vatre« (povišene temperature), uvek se misli da joj je uzrok prehlada, i tada se postupa ovako: bolesniku se čelo i tabani mažu sirćetom i belim lukom, telo se oblaže mokrim krpama, a na noge navlače čarape natopljene sirćetom. Ako je »vatra« mala, a bolesnik oseća bolove od prehlade samo u nekom određenom delu tela, pari se na ranije opisan način. Osim parenja, bolesnik se što češće preznojava i presvlači.
Za teže, uglavnom interne, bolesti, za psihičke i nervne poremećaje, smatraju da su natprirodnog porekla, te je prema tome podešen i način lečenja. Međutim, kod nekih bolesti koje ću ovde navesti narod se pomagao raznim sredstvima, naročito travama, u čiju se lekovitost uverio dugim iskustvom.
Kad dete ima grčeve u stomaku ili proliv, privija mu se na stomak krpa natopljena što toplijim zejtinom. Ako dete ima samo proliv, što je najčešće »uz koševinu«, u letnjim mesecima, daje mu se da »na šte srca« pojede tvrdo uprženo ili kuvano jaje, kaša od pirinča prethodno proprženog pa istucanog, čaj od lipe ili nane, ili mu se da da poiiže s dlana šećer pomešan s kafom. A da ne bi dobila »proljev« ili srdobolju, sva deca se prvog dana koševine napoje vodom iz vodira u kojem kosci kvase brus. Kad deca pate od zatvora daje im se kašika ulja, a odraslima najčešće razmućena »nišesta« (pšenični škrob)29; a neko lizne samleveno seme tatule ili prožvače malo te trave.
Ako dete spava potrbuške, uzdignuto na laktove i kolena, svakako ima »gujavice« (gliste). Tada se detetu da da jede semenke od tikve, skuvan »prijeljetan« pekmez pomešan s malo soli.
Kad neko boluje od »sastave« (boli ga na žličici pod rebrima), leči se travom od sastave koja ima žuti cvet. Uzme se njen koren, opere, isitni i pomeša sa isitnjenim belim lukom. To se sve zamesi medom, pa se »na šte srca« svako jutro uzima pomalo sve dok bol ne prestane.
Kad neko pati od glavobolje, privijaju mu na čelo kriške krompira, daju mu da udiše žar s maša, ili mu stavljaju na slepoočnice »hladnik«, travu koja raste u vodi.
»Živom ranom« se nazivaju fistule i površinske rak-rane. Veruje se da ove rane ne mogu da zarastu dok se ne uništi u njima ona »živina« koja meso, pa i kost, stalno razjeda. Stoga ih prvo posipaju stucanim »konjskim kamenom« (modrom galicom) da unište tu »živinu«. Kad se ta »živina« uništi, tj. kad rana prestane da se širi i razjeda u dubinu, posipa se sitnim šećerom da zamladi.
Na bradavice se privija »trava od bradavica«, pošto se prvo stuče na kamenu i posoli.

Kažu da se često događa da im se meso oko noktiju zagnoji. Kad se to provali, često počnu da ispadaju i komadići trule kosti. Tada se nad vatrom malo smekša ili skuva »trava od crna« pa privije na to mesto.
Međutim, ima slučajeva gde se sredstva biljnog, životinjskog ili mineralnog porekla ne upotrebljavaju zbog svojih lekovitih svojstava već na principu homeopatične mađije. Tako se, npr., oboleli od žutice trlja skuvanim lišćem »tunje« (dunje) pod samom dunjom i pri tome se izgovara basma:

»Biži, žutica, ćera te tunjica,
pod pod, pod konjski potkov!«

Posle toga se bolesnik okupa vodom u kojoj je lišće kuvano, otare košuljom ili kakvom »vetom« (starom krpom), koja se baci na dunju, pa se beži bez obzira.
Kad nekoga trese groznica daju mu da jede prošlogodišnje »ljeljke« (lešnike) i da popije jaje. Posle toga, veruju, odmah izbaci groznicu: žuto, pihtijasto telo koje podrhtava i koje je slično žumancetu, pa više ne oseća vatru i zimu.
Onima koji posle ujeda besnog psa obole od besnila, davala se uvijena u hleb »buba od pomame« ili »pomamna buba« da je pojedu. Međutim, i sami kažu da ovo »sredstvo« nije pomagalo.
Ovome načinu su pretpostavljali sledeći, iako i od njega nije bilo pomoći: Ranije se onaj koga bi ujela besna životinja vodio jednom čoveku na lečenje. Njegovo lečenje se sastojalo u tome da preseče žilu pod jezikom, odakle navodno izvadi neko parče tkiva, koje predstavlja onaj »hajvan iz bala« koji još nije oživeo: ako se to na vreme ne izvadi, bolesniku nema spasa. Taj komad se odnese u šumu i stavi pod kamen. Posle 40 dana, kad se taj kamen podigne, vidi se mnoštvo živine koja se iz tog parčeta okotila i izlegla! Posmatranjem čestih slučajeva umiranja od besnila, došlo se do saznanja da »hajvan iz bala« besnog psa prouzrokuje besnilo i da se može oboleti i ako se samo stane na bale bolesne životinje. Najotrovnijim delovima tela obolele životinje smatraju se glava i srce, koji su po narodnom shvatanju središte života. Priča se o jednom čoveku da je jeo meso životinja uginulih od besnila, samo bez srca i glave. U Žepi se desi i u naše vreme poneki smrtni slučaj od besnila, zato što se ne potraži odmah lekarska intervencija u Rogatici. Poslednji se dogodio 1961. godine kada je umrla jedna mlada žena.

* * *


Kako narodna medicina uopšte slabo poznaje unutrašnje bolesti i uopšte bolesti izazvane nevidljivim uzrocima, slabo poznaje i njihovo lečenje. Npr., za sve vrste bolova i oboljenja stomačne duplje, koji ne prolaze posle uobičajenog parenja, dijagnoza je jedna: struna. Tu, gde ne pomažu parenje i trave, gde su zatajili iskustvo i znanje, mašta je izmišljala dalje na osnovu verovanja, jer za čoveka koji ne poznaje prirodne zakone, veze i uzročnosti u prirodi, ne postoji čvrsta granica između znanja i verovanja30. Stoga se za ovakve interne bolesti, kao i za psihičke i nervne poremećaje, smatra da su posledica natprirodnih uzroka. U takvim slučajevima se onda traži pomoć od lica za koja se veruje da mogu da posreduju između ljudi i natprirodnih bića molitvama i šamanističkim radnjama, tj. od sveštenika, hodža, džinhodža, bajalica i vračara.
U Žepi i okolini bavio se poslovima ovakve vrste - po uveravanju meštana veoma uspešno - pomenuti Mujkan Špioda, odnosno Špiodić, iz Kruševa dola, koji je vrlo često dolazio u Žepu. Umro je navodno u 111 godini. O njemu je ostala poslovica: »Kad nije muka - ne treba Mujka! A kad je muka - hajde mi Mujka! Skidaj ovo sa mene!«31. Za Mujkanovog naslednika u ovom poslu kažu da mu metode nisu tako efikasne kao Mujkanove. To je, inače, čovek koji je takvim stvarima počeo da se bavi posle smrti Mujkanove, ali tek pošto je osiromašio.
U vreme naših ispitivanja vršenih u Žepi 1961. i 1962. godine još uvek se verovalo da molitve pravoslavnih sveštenika mogu da pomogn32. Hodžama i sveštenicima najviše vode psihički i nervno poremećene osobe, jer smatraju da je ludilo »šejtansko maslo«, tj. da čovek ograiše pa poludi. U težim slučajevima ludila traži se hodža koji zna da sakupi i rasturi »dairu«33, tj. da sakupi sve đavole. Ovo, navodno, retko koji hodža zna. I od onih koji to znaju retko se koji usuđivao da to učini, jer bi ga sakupljeni đavoli mogli, ako ih na vreme ne rasturi, rastrgnuti. Po pričanju, to se vrši ovako: Hodža »uči« (moli) s jednim dečakom koga uputi u to kako će mu pomagati. Kad se đavoli iskupe, hodža razgovara s njihovim starešinom Hromom (interesantno je da se Hromo pojavljuje još i u pričama srpskog stanovništva). Kaže mu kakvo je stanje bolesnika zbog koga je sazvao taj skup i pita koji je od đavola to učinio. Kad se to ispita, Hromo naredi da se krivac obesi. Hodža tada rasturi dairu, a sutradan se na ćupriji nade crknuti miš.
Ako dete ne jede dobro, ne napreduje, ako je bledo i uopšte bolešljivo, ako ne može da prohoda mada mu je tome već vreme, a pokušale su se već sve uobičajene mere (razlizivali uroci, salivala strava) pa nije pomoglo, smatra se da boluje od »krajčice«, da ga izjeda krajčica. Tada se dete utorkom odnosi jednoj starici, koja premerava decu. Ona položi dete potrbuške na najbližem raskršću tako da leži raširenih nogu i ruku. Komadom pređe ona premeri dete u širinu od vrha srednjeg prsta jedne ruke do vrha srednjeg prsta druge, i u dužinu od temena do vrha jednog i drugog nožnog palca. Tu pređu zatim isecka, baci na žar i spali, a dete nakadi nad tim dimom. Posle toga žena s detetom bez obzira beži kući. Ako ovo odmah ne pomogne, sme se ponoviti još dva sledeća utorka (ukupno, dakle, tri puta). Ako dete ne ozdravi, tj. ne počne da napreduje ni pošto je to treći put rađeno, znači da dete uopšte ne boluje od krajčice.
Česta bolest kod male muške dece su »klini«, otok mošnjica, za koju veruju da nastaje s toga što je majka za vreme trudnoće brala po drvljaniku kline kojima je otac cepao drva, ili što je nosila odjednom vodu u dva suda. »Klina ima »od četiri ruke«: ako je otok manji i mekan, kao pun vode - onda su to vodeni klini. Ako su testesi tvrdi i napeti, onda su klini drveni. Osim ovih, ima još gvozdenih i vjetrenih klina. Na lečenje se dete odvodi jednoj sredovečnoj ženi, nadaleko poznatoj kao »specijalisti« za lečenje klina, tj. klinave ili klinate dece. Za lečenje ona uzima četiri lučeva ivera od kojih izdelje šiljke. Ona položi dete da legne kod praga, ukrsti mu noge, obnese one šiljke oko testesa govoreći:

»Ako si vodeni, biž' u vodu,
ako si drveni, biž' u drvo,
ako si vjetreni, biž' u vjetar,
ako si gvozdeni, biž' u gvožđe!«

Tada zabije dva šiljka, po jedan kod svakog nožnog palca, u donji prag, a druga dva u gornji prag na vratima, tj. u dovratak upravo nad ona dva pobijena u donji prag (Sl. 3). Ako se smatra da su klini vodeni, najbolje je da se sve ovo izvede na drvenoj ćupriji. Na nju se dete položi tako da mu noge dođu na ivicu, pa se dva klina zabiju s gornje a dva s donje strane ćuprije.
Napomenula sam već ranije da je struna dijagnoza za sve stomačne bolesti. Nastaje prehladom, od straha ili iz nepoznatih uzroka. Onaj ko se često i lako prepada, »strunjiva«, treba u vodi koju pije da drži kamen koji je bio bačen na neku voćku, pa se zadržao u granama. Najboljim se smatra kamen koji se u padu zadržao na glogovom trnju. Kad se već čovek strunio, dovede se žena vešta tome da mu »zavari stravu«. U lonac se naspe vode da provri. Taj lonac se zatim tri puta obnese oko bolesnika, saspe u tepsiju i lonac poklopi brzo nasred tepsije. Ako lonac povuče svu vodu u sebe, dobro je, i bolesnik će brzo ozdraviti. Ako se misli da se čovek strunio usled toga što su mu želudac ili pupak pomoreni, postupa se ovako: Poziva se žena koja zna da zavrće na pupku kafeni fildžan. Radeći to ona i izgovara neku formulu (koju nisam doznala) pa posle obolelom čvrsto podveže stomak. Ređi su »stručnjaci« koji strunu leče pronalaženjem određenog »damara« (žile) između vrata i ramena ili u levoj mišici, koji dobro izmasiraju, pa struna prođe.
Pored ovih, besmislenih lekova ima još mnogo. Da navedem kao primer samo nekoliko. Bolesnik od tifusa se pari i preznojava u što toplijoj prostoriji i voda mu se ne daje.

slika

Sl. 3.


Na »gute« (difterija), od kojih su deca ranije mnogo umirala, privija se trava »mišakinja«, često i obajana. I danas se pojavi poneki slučaj difterije kod nevakcinisane dece. Trava »mišakinja« privija se, osim na »gute«, i na sve ostale otoke žlezda. Bradavice na rukama treba saprati vodom koju je povratio (tj. koja curi konju iz usta preko žvala dok pije) »jangirovit« (neuštrojen) konj dok je pio pod sedlom. Ili ih treba trljati starim novcem koji se onda baci na put pa bradavice pređu na onoga ko podigne taj novčić. Lišaj se iglom okruži i podeli na četiri polja, od kojih se svako nameni jednoj od četiri sestre u selu.
A svakako je najdrastičniji od svih besmislenih lekova onaj koji sam zapisala za lečenje polnih bolesti. Iako o ovim bolestima vrlo nerado govore i tvrde da ih nema i da ih ni ranije nije bilo (a rađaju se deca s naslednim luesom), ipak sam saznala da je postojalo verovanje da će oboleli ozdraviti ako ima odnos sa zdravom ženom, još bolje s devojkom.

30 Kay Birket-Smith: Nav. delo; str. 332.
31 Pomenuti Mujkan Špiodić je bio veoma poznat i po tome što je uspešno mirio zavađene bračne parove i vraćao muževe ženama, odnosno žene muževima.
32 Poludela bila neka mlada žena. Hodala bi po selu i kad bi sakupila veću grupu ljudi, počela bi da im priča lascivne stvari. Njeni su pokušavali svašta da je izleče. Hodže su joj čitale, bajalice bajale, hodže su čak sve ono što je ona govorila zapisivale na papiriće pa to spaljivale, ali ništa nije pomagalo. Najzad je odvedu pravoslavnom svešteniku, on joj očita molitvu i ona, navodno odmah, ozdravi.
33 A. Škaljić: Nav. delo; v. Daira. str. 180


Naredni post "SPOLJNE POVREDE I BOLESTI"
Zadnja izmjena: Urednik; 14 ruj 2011, 13:23; ukupno mijenjano 2 put/a.
UREĐIVAČKI TIM ŽEPSKOG FORUMA I STRANICE http://WWW.ZEPA-ONLINE.COM
Urednik
Site Admin
 
Postovi: 610
Pridružen/a: 08 tra 2008, 14:06
Highscores: 1

SPOLJNE POVREDE I BOLESTI

PostPostao/la Urednik dana 14 ruj 2011, 13:21

SPOLJNE POVREDE I BOLESTI


Za razliku od svega do sada iznetog, kod spoljnih povreda, naročito onih izazvanih vidljivim uzrocima (nategnuća, iščašenja, prelomi, razne vrste rana), postupa se vrlo racionalno i radikalno. Priličan je broj ljudi u Žepi koji u ovim slučajevima uglavnom uspešno intervenišu. Stoga i danas retko ko iz Žepe u ovakvoj nezgodi traži pomoć lekara. Za nameštanje iščašenih i prelomljenih udova kod ljudi i stoke nisu odlazili daleko. To je dobro i uspešno nameštao Mujo Mušanović, više poznat kao Mujo Čavčić jer je bio iz Čavčića, najčešće zvan samo nadimkom Lilo. Umro je 1958. u devedesetoj godini. Pored preloma, lečio je i bolesti očiju travama. Prelome je nameštao još i Abid Jusufović, zvani Drmonja, iz Podžeplja. Lečio je i konje od »karakuša« (vode u kolenu). Danas se za pomoć u ovakvim prilikama obraćaju takođe jednom čoveku iz blizine koji je ovu veštinu, kao i pravljenje melema i lečenje lekovitim travama, naučio od pokojnog Muje Mušanovića, koji nije imao potomstva, pa je ovu veštinu ostavio ovom čoveku koji se za to interesovao. U slučaju iščašenja i preloma postupa se tako da se prvo povređeni deo tela napari, pa onda masažom namesti i dovede u pravi položaj. Zatim se, naročito prelom, fiksira čvrstim zavojem, preko čega se stave daščice, koje se dobro stegnu i u vežu. Koliko će ovaj čvrsti zavoj stajati, zavisi od godina starosti povredenog: što je stariji, potrebno je više vremena da kost sraste, 6 do 8 nedelja.

Otvorene rane se mažu sokom trave kobiljače da bi brže zamladile i da ih muve ne bi napadale, ili sokom iz listova trave bokvice. Da se zaustavi krv, na opranu ranu se stavi osušena i istucana trava trstika, cedi se sok trave kunice, ili se ta trava sprži na vrućem tiganju pa isitni nad ranom. (Ovaj način se najviše upotrebljava kod posekotina.) Ako se rana ucrva ili zagnoji, na nju se privije ugnječen cvet, koren ili list trave divizme. Još bolje je da se neki od ovih delova biljke sprži, stuca i pospe po rani. Ako je rana teža ili veća, pošto se nekim od ovih sredstava zaustavi krv, leči se dalje privijanjem melema. Melem se pravi od jednakih delova smole, kozjeg loja, tamjana i voska. Svi ovi sastojci se zajedno kuvaju i procede kroz neku krpu. Posle toga se ova smesa zagreva još devet puta i izliva u hladnu vodu da se prepere. Ovako dobijen melem stavlja se direktno na ranu ili se njime namaže navoštena krpa pa se ona privije na ranu.
Ubod i proboj leče kao i svaku otvorenu ranu. Smatraju da je ubod opasniji, naročito onaj od igle, jer veruju da svaka igla leti srcu, ma u koji deo tela se zabola.
U slučaju pada sa unutrašnjim povredama i kod uboja postupaju jednako: povređenog uviju u sveže odrane jagnjeće kože, tako da unutarnja, vlažna i još topla strana kože dođe do povređenog34.

* * *


Prvi lek za bilo koju bolest očiju je da u bolesno oko žena koja doji uštrca direktno iz dojke mleko. Ovaj lek poznat je svim našim narodima i ovoj praksi se teško mogu odrediti granice rasprostranjenosti. Ako u oku i dalje nešto smeta, tražili bi na unutrašnjem delu kapka otok, jer, navodno, svaka trepavica ima svoju »glavu« ili »ličnu badlju« tj. koren. Kod koje je otok oko korena, ta trepavica se čupa ili se otok razreže nožem da koren izađe, a na oko se privija ječmen hleb. Ova praksa je veoma raširena i zbog toga se vide mnoge žene sa veoma proredjenim trepavicama, jer se one još uvek radije obraćaju svojim, lokalnim »specijalistima za vađenje badlji«.
Ako usled neke povrede ili oboljenja oko zakrvavi, privija se zgnječena trava krvavica dok oko ne prođe.
Mrenu i sva druga oboljenja oka leče i belim lukom. Naime, opranim rukama očiste česno belog luka i oštrijim vrhom česna povlače onu mrenu. Ako je u pitanju neko drugo oboljenje, česnom se povlači po unutrašnjim ivicama kapka sve dok ne udare suze, jer smatraju da će sa suzama izaći sva nečistoća iz oka. Pri tome se govori basma, veoma interesantna po tome što se u njoj pominje Ognjeva Marija, hrišćanska svetica:

»Pošetala Ognjeva Marija.
Pitala je lijepa djevojka:
Kuda šećeš Ognjena Marija?
Ne pitaj me, lijepa djevojka.
U mene je metalja na oko.
Ajde, tamo u polje
orači oru, nek je plugovima razoru!«
Kopači kopaju, nek je motikamaraskopaju,
Drljača drlja, nek je na klinima razdrlja.
I u gaju mrku vunu vlače i s očiju svlače,
ustuk, natrag!«
(na ovom mestu je kazivačica svakako ispustila neki stih, što sudim po sledećoj basmi).
Od jedne druge žene, iz Krnjića, zabeležena je ovakva basma za tu priliku:

»Otud ide koka
su devetoro piladi,
žutije' nogu.
Skočiše na metalju,
svu je razgrabile
i raznesoše,
na noktima
i na nogama.
Sabah - kažu bila je.
Podne — kažu neka je.
Ićindija — nema je.
Kad u gaju — tri cure vlače,
mrku vunu vlače
bjelu vunu vlače,
crvenu vunu vlače,
sa mojijeh očiju
metalju i krvavicu
svlače!«

***


Zube su počeli da popravljaju u Rogatici i Goraždu tek u novije vreme. Ranije se na zub koji boli stavljao »konjski kamen« (modra galica), žvakao duvan ili pušila cigara. To se sve činilo da bi se umrtvio »onaj crv u zubu koji ga izjeda«. Kad bolovi postanu nepodnošljivi i kad je zub osetljiv i na toplotu, zub se vadio. Najčuveniji po uspešnom vađenju zuba bio je neki Huso s Brezove Ravni nad Žepom. Danas to radi, pored higijeničara, još jedan čovek. Pomenuti Huso bi prvo nožem rasekao desni nad zubom koji vadi. Zatim bi vrh noža zavukao među »noge« (koren) zuba i povukao. Nekad vrh noža omotava krpom da upija krv dok on radi, da mu ne bi smetala.

***


Za vreme žetve i branja voća mnogi stradaju od ujeda zmije. Kako je do najbliže ambulante prilično daleko, doskora su se, kao i u davnini, sami snalazili u toj nevolji. Posmatranjem i iskustvom su došli do saznanja da je zmijski ujed posle podne manje opasan nego ujutru, jer se pretpostavlja da je zmija do tog doba već nekoga ujela, te da koncentracija otrova nije velika. Kad zmija već ujede, smatraju da je najbolje deo tela na kome je ujed zakopati u pesak uz vodu, a mesto dokle je otok, iznad ujeda povezati srebrnim lančićem. Kad lančić sam spadne, a spašće kad vlažan pesak izvuče otrov pa otok spadne, zakopani deo tela sme da se otkopa jer više nema opasnosti. Neki smatraju da je dobro da se na ujedenom mestu koža podigne iglom i odseče uz bajanje: »Gujo šarena (ili već koje je boje), ustuk, ustupi!« - Na tu ranu se onda privija stučena i raspljeskana glava zmije koja je ujela, ako su je uhvatili. Iz rane nekada neka osoba, koja to sme, isisa otrov i pljuje ga, ali pazi da joj otrov kroz, npr. oštećene prednje zube ne uđe u usta. Na zmijski ujed privija se i kuglica napravljena od zmijske trave, sa dodacima drugih trava koji nisu standardni jer svaki vidar ima svoje kombinacije. Svi ovi načini lečenja se i kombinuju, naročito ako ih sprovode poznati vidari, sa izgovaranjem formula koje se kriju, jer bi, navodno, izgubile svoju moć ako bi ih saznala druga lica. Jedna od takvih formula je:

»Zemlja zemlju ljubi
taraču traži.
Sta je tarača?
Studena vodica
i zelena gorica!
Sta je tarača?
studena vodica
i zelena gorica.«
34 Za vreme našeg boravka u Žepi 1962. godine pala je jedna devojčica sa visoke kruške i tako je lečena od zadobijenih unutrašnjih povreda i uboja

U sljedećem postu NARODNA VETERINA
UREĐIVAČKI TIM ŽEPSKOG FORUMA I STRANICE http://WWW.ZEPA-ONLINE.COM
Urednik
Site Admin
 
Postovi: 610
Pridružen/a: 08 tra 2008, 14:06
Highscores: 1

NARODNA VETERINA

PostPostao/la Urednik dana 07 lis 2011, 14:20

NARODNA VETERINA


Narodnoj veterini nisam posvetila više pažnje zato što stočarstvo za Žepu, koja je više voćarski kraj, nije karakteristično. Svako domaćinstvo je držalo goveda, ovaca i koza onoliko koliko im je bilo potrebno u domaćinstvu, a domaćina sa većim brojem stoke je bilo manje. Međutim, dosta ljudi iz Žepe se bavilo trgovinom; kupovinom i preprodajom stoke, pa je onda razumljivo što se među načinima za lečenje stočnih bolesti nađu i takvi koji mogu samo za izvesno vreme da zaustave ili prikriju simptome bolesti, dok se goveče ne proda. Tako se, npr., sipljivom konju za nekoliko dana može zaustaviti sipnja na taj način što mu se nekoliko dana daje po 1/4 litre ruma ili sumpor pomešan sa kukuruznim brašnom. A da se zaustavi krv koju goveče mokri, bar privremeno, dok se ne proda, daje mu se nekoliko jutara uzastopce naparena zob na saču, a nekad i s kukuruzom pomešan sitno stucan drveni ćumur.
Ostala domaća sredstva i načini za lečenje najčešćih stočnih bolesti su sledeći:
Kad konj oboli od sakagije, stavi mu se zobnica puna rasparenog ječma ili polovina pečene tikve, pa se potera uzbrdo, s jahačem na sebi. Kad krene nizbrdo, sputa mu se noga što bliže glavi, pa se tako goni, da se dobro preznoji. Neki konja obolelog od sakagije založe mašću od jazavca. A da konj ne bi oboleo od sakagije, u jaslama se drži koža, kost ili glava jazavca. Jazavčevu kost ili glavu neki prikuju na samar ili ušiju u povodac i smatraju to dovoljnom preventivnom merom protiv sakagije.
»Zorlama« je konjsko slepilo. Ono je privremeno. Konj obnevidi od umora ili u slučaju kad se premoren ili pregrejan napoji hladnom vodom. Ovo slepilo se ne lećči, jer samo po sebi prođe kad se konj odmori.
»Zazubice«, koje se često pojave na desnima konja, smetaju konju da jede. Stoga mu se dubačem zaseku, pa se očišćeno mesto natare solju, sprži usijanim gvožđem ili se samo rukom krv očisti i rana ispere.
»Kad stane voda« konju ili govečetu, konj se dugo voda da se oznoji ili mu se u otvor za mokrenje stavi ljuta paprika ili vaška. Neki konja ili goveče tri puta prevedu preko jorgana ili deke na kojima se knila mlada i koji se čuvaju za tu priliku. A većina ljudi kaže da je »tilsum« (dobro) obvesti konja ili goveče oko »mramora« (stećka), obično tri puta.
Ako se krava nadima kad se prejede, zaliva se zejtinom, gasom ili vodom. Ko zna, može i nožem plitko među rebra da je ubode, pa će, veruju, splasnuti.

Naredni post RAZNA VEROVANJA
UREĐIVAČKI TIM ŽEPSKOG FORUMA I STRANICE http://WWW.ZEPA-ONLINE.COM
Urednik
Site Admin
 
Postovi: 610
Pridružen/a: 08 tra 2008, 14:06
Highscores: 1

RAZNA VEROVANJA

PostPostao/la Urednik dana 24 stu 2011, 20:56

RAZNA VEROVANJA


Razna verovanja kojima se objašnjavaju regule: »valja se« i »ne valja se« u Žepi su još prilično brojna. Prate skoro svaki korak svakodnevnog života, pa čak, u nekim slučajevima, određuju i izvesne postupke ljudi. Jednom rečju, nema te prilike, događaja ili posla uz koji ne postoje neka »bardanja«, kako se u Žepi još kaže pored »valja se« i »ne valja se«. U toku ispitivanja mogla sam da ustanovim da se svi drže nekih verovanja, mada ne u istoj meri. Npr., u celom kraju smatraju da najviše »bardaju« stanovnici sela Čavčića, a u svakom selu opet ima kuća koje manje a koje više drže do toga. Ali, nema kuće u kojoj se bar do nečega ne drži.
U pogledu pola i starosti u odnosu na intenzitet verovanja primećuju se izvesne razlike. Naime, sve ovo je mnogo jače izraženo kod žena nego kod muškaraca, kojima su takođe, sve ove stvari poznate, ali ih ne uzimaju ozbiljno. Što se tiče godina starosti, može se reći da ljudi, naročito žene, što više zalaze u godine, više drže do ovih verovanja i regula, koje su još kao deca i neizgrađeni ljudi nesvesno primali iz sredine koja ih je okruživala i nosili ih u sebi kroz zrelo doba, da bi ih se u starosti držali.

Sva ova mnogobrojna verovanja, koja nemaju mnogo veze sa islamskom i hrišćanskom verom, veoma su raširena i poznata svim našim narodima. Konstatovana su u mnogim radovima i monografijama o narodnom životu35, te stoga neću vršiti poređenja. Ograničiću se samo na to da tu građu registrujem, te će ona svojom raznovrsnošću i brojnošću sama pokazati ulogu koju je imala ili ima u svakodnevnom životu. Osim toga, dajem ih tako i s toga što se ovim našim kolektivnim radom prvi put kompleksno proučava muslimansko stanovništvo jednog kraja.
Verovanja o čoveku - O čoveku i njegovim prvim danima i detinjstvu, verovanja su data u odeljku o podizanju dece. Stoga ću ovaj odeljak početi verovanjima o čoveku uopšte.
Devojačka gatanja su mnogobrojna i svode se na pridobijanje momaka i osiguravanje udaje. Verovanja su vezana za pojedine dane u godini. Tako se, npr., uoči Đurđevdana opasuju vrbom govoreći: »Ove godine vrbom, dogodine trbom!«, tj. da iduće godine u to vreme bude udata i u drugom stanju. Uoči Božića (7. januara) devojke izađu pred kuću i slušaju šta se u kući govori. Ako čuju da je ko rekao »hajde«, udaće se ona koja je to čula, a ako neka čuje da je rečeno »stoj« ili »sjedi«, ostaće u kući još te godine. U vradžbinama da privežu za sebe mladića koga žele devojke su se najviše služile slepim mišem. Nosile bi ga sasušenog uza se, gledale bi mladića kroz krilo ili su deo slepog miša, sasušen, stucan pa umešen s čime, davale mladiću da pojede.
Kad se bira devojka za sina, gleda se da nije zelenih očiju jer se veruje da su takve oči urokljive. Traži se devojka sa razmaknutim grudima, rastavljenim obrvama i zubima, jer se takva smatra srećnom i veruje se da donosi sreću kući u koju dođe.
Kad se mlada prevodi mladoženjinoj kući pazi se da nema koga od zlonamernih pored puta, jer bi takva osoba mogla da pogleda mladence kroz otvoren katanac, pa da ga zaključa i baci, čime bi mladi »zaključala« srce pa ne bi mogla da zanese i rodi.
Ranije je bilo u običaju da mlada gleda da za što duže vremena odloži defloraciju, pa da se time hvali ženama. Po savetu starijih žena, da bi u tome uspela, trebalo je da savije »bašliju«36 i da je drži pod jezikom. Međutim, većina žena ovo smatra teškim grehom, a žene koje mladu na ovo navode smatraju dušmankama.
Kada se mladenci posle prve bračne noći kupaju (što je obavezno po islamskim običajima), neko od ukućana stoji kraj izvoda od banjice i pazi da od one vode koja otiče neko ne bi zahvatio. Neki čak iznutra začepe banjicu da voda uopšte ne otiče dok u kući i oko nje ima stranog sveta. Veruje se da tom vodom može mladencima teško da se uvrača, te da nemaju dece ili da se ne trpe kasnije iako su se možda iz ljubavi uzeli.
U svakodnevnom životu ima verovanja o muškarcima kojih se i danas drže. Tako, npr., žena ne sme da pređe put muškarcu, niti žensko čeljade sme da preskoči muško, makar to bilo i dete, niti da ga udari nogom - »zrt mu je«37. Muško i žensko ne valja ni u igri da sastave tabane jer će žensko na taj način izvući svu snagu muškarcu. Muškarac ne sme da pređe nikako preko mesta na kome su žene snovale, da ne bi postao impotentan; i muškarca treba čuvati od ujamka38, ureznika39 i hleba poležaka40. O tome govore stihovi:

Rano vojska pokraj Save pala,
rano pala, a rano pospala.
Sam ne spava deli Huseine,
već on sluša šta vile govore.
Vila vilu u oblaku viče:
»O, ti vilo, o ti posestrimo,
kako smo se mlade posestrile
nijesmo se nikad sastanule!
Hajd' večeras da se sastanemo
da morimo deli Huseina.
Njega nije sačuvala majka
od ujamka i od ureznika
ni od bjela hljeba poležaka!«

Na delove čovečijeg tela se i danas prilično pazi. Veruju da se svim onim što je nekada bilo deo nekog čoveka može tom čoveku vračanjem naneti veliko zlo. Stoga se otpali pupak, opna od sunećenjn, nokti i kosa koja otpada pri češljanju ili šišanju sakupljaju i sklanjaju. Pošto ništa što je bilo »dio insana« ne valja da se baci gde bilo, i danas mnogi nokte posle rezanja sakupe, smotaju i stave pod kakav kamen u šumi ili neko šuplje drvo. Veruju da će čovek koji to ne uradi na onom svetu te svoje nokte nositi za kapom. Kad se nokti stavljaju na neko takvo mesto, govori se:
»Nebo sjedok, zemlja šahit,
kada dođe kijamet
da mi date moj amanet!«
ili:
»Noste, moleći, kude znate,
kad mi zatreba da mi date!«

Ako neko dugo boluje, pa niti umire niti se podiže, zovu sve komšije da se »halale«41 s njim, jer veruju da će posle toga brže umreti. Ako dete dugo boluje, treba njegovi roditelji nad njim da se halale, pa se dete neće više mučiti: ozdraviće, ili će umreti ako mu nije suđeno da duže živi.
Ako u kući ima bolesnika, a i bez toga, paze na predznake koji su rđavi i koji predskazuju smrt. Siguran predznak smrti nekoga iz kuće je, kažu, kad propeva kokoš. Da bi se sprečila smrt, meri se kokoškom od mesta na kom je propevala do praga, pa ako dođe repom na prag, puste je, a ako dođe glavom - kolju je. U kući na kojoj se oglasi kukavica umreće neko najdalje za godinu dana. Kad goveče riče i danju i noću, takođe je rđav predznak.
Kod Žepljaka se još do danas održalo verovanje da u času smrti čoveka napušta duša koja je u njemu od rođenja. Ona izlazi na usta i vije se po kući i oko nje kao pramen maglice, sve dok je mrtvac u kući. Kad njega spuste u grob, ona uđe u telo i čovek još malo proživi u grobu, toliko da može da odgovara hodži dok ovaj nad njim »uči talkin«42. Od platna u koje se pokojnik uvije sreže se i pojas koji se samo prebaci preko pokojnika. Dok je mrtvac u kući, nikako ne valja mesti kuću, da se kuća ne zamete i ne iskopa. Ako se baš nakupi mnogo đubreta, treba ga pokupiti i izmesti nekim haljetkom.
Da ne bi sanjali pokojnika, svi koji su bili u blizini kad je kupan treba da se umiju onom vodom. Ta voda se onda izlije na vatru, pa se gleda na koju će stranu ići dim sa te zalivene vatre. Iz kuće na koju ide dim, biće prvi sledeći smrtni slučaj.
I danas se dogodi da se mrtvorođeno dete zakopa pod neku voćku, a ranije se mrtvo ojagnjeno jagnje stavljalo na grane neke voćke.
Za roditeljima i uopšte za starijim osobama dobro je plakati, a plač za decom je greh. Veruju da ono dete za kojim je neko plakao »na onom svetu« ide svo pocepano, umazano, da drhti i plače i da mu se, kako idući posrče, prosipa iz lončića, koji svako dete nosi, abuzemzem43. A to ne valja jer tom vodom treba deca da dočekaju roditelje na vratima raja i da ih ponude njome.
Ranije se verovalo da u kući u kojoj je neko umro ne treba izvoditi piliće za godinu dana od smrtnog slučaja.
……………………………………………………………………………………………….....

38 Vuk Stef. Karadžić: Srpski rječnik, Beograd 1935: v. ujamak. str. 801.
39 Vuk Stef. Karadžić: Nav. delo: v. ureznik, str. 813.
40 Poležak je hleb koji je prenoćio pod sačem, odnosno u pećnici i njega ne valja muškom dati da jede.
41 A.Škaljić: Nav. delo; v. halaliti. str. 313.


Verovanja o vodi i gromu daću ovde pošto su u uskoj vezi s čovekom. Veruju da je voda veoma čista i da neće svašta u sebe i da takođe ni grom u svašta ne udara: »Nije se čulo da je grom u zahod udario!« Oboje hoće samo dobru dušu. Inače, kad se neko utopi, počne kiša i ne prestaje dok voda ne izbaci telo utopljenika i dok ga ne sahrane44. Vreme udari takođe i kad kakva raspuštenica ili udovica rodi pa udavi i zakopa dete. Nevreme traje dok se to dete ne pronađe. Stoga te žene treba decu da zakopaju na mesto upola suho a upola mokro, najbolje negde pokraj vode, pa će biti koliko kiše toliko i suhog vremena.
Verovanja o biljkama su takođe brojna. Biljke dele na one koje je dobro imati i na one koje nisu dobre. Najboljim se smatraju tisa i luč. Od tise, koja je tako dobra da se parče nje može umesto zapisa nositi, prave razne apotropeone, a po parče od nje stavljaju i u sve što se gradi. U kući je dobro imati tisove kašike ili tisov tespih45, a volovima je u teljigu obavezno bar jedan klin tisov. Za luč kažu da je sveto drvo u tolikoj meri da ga treba poštovati kao hleb. Niklo je iz raja i od pejgamberske je krvi46. Kao sveto drvo, luč se upotrebljava u narodnoj medicini i od njega se prave hamajlije.
Trešnja se takođe smatra svetim drvetom zato što nije htela da gori kad su Isa pejgambera47 njegovi neprijatelji hteli da spale. A jasika se smatra prokletom jer je jedino ona tom prilikom gorela.
Leska se takođe smatra dobrim drvetom. Pošto grom ne udara u nju, dobro je imati parče leske pri sebi ili je držati na kući. Ako ko tuče decu šibom, treba to da radi »hazreti«48 leskom.
Orah ne treba saditi, verovalo se ranije, jer se smatralo da će onaj ko ga je posadio umreti kad orah dostigne debljinu njegovog pasa. Orah je, veruje se, šejtansko drvo jer se na njemu đavoli sakupljaiu te u njegovom hladu nije dobro zaspati. Ljuske od oraha u kući ne valja ložiti jer će se muž i žena svađati.
Mlado drvo neće niko poseći jer se to smatra velikim grehom. To nipošto neće uraditi momak ni devojka, naročito ako je drvo rodno, jer veruju da u tom slučaju ne bi imali dece.
Kažu da je veliki sevap ljuske od voća stavljati na vatru jer se onim mirisom hrani neka ptica koja je po kazni uvek u vazduhu. Malo poznatu priču kako i zašto je prokleta ova ptica znala je, i to posle dugog prisećanja, da mi ispriča jedino starica Đula Kulovac49.
……………………………………………………………………………………………….....

43 A. Škaljić: Nav. delo; v. abuzemie. str. 6.
44 Sin Sećana Omanovića se udavio jula 1961. Pričaju da je odmah počela kiša i nije prestala dok ga nije Drina, nekoliko dana kasnije, izbacila kod Srebrenice. Kao drugi primer naveo mi je Hakija Vilić ovo: Neki mlinar upao u vir iz koga do tada niko živ nije izašao. Psovao sve na svetu i rekao da ako bog hoće da ga kazni, sad će to uraditi. Međutim, voda ga nije htela. Ali, jednom ovako pogine: Pedeset ljudi sedelo i odmaralo se. Sa velike daljine doleti komad kamena s nekog vagona i njega udari, tako da na mestu ostane mrtav.
45 A. Škaljić: Nav. delo; v. tespih, str. 748.
46 A. Škaljić: Nav. delo; v. pejgamber. str. 602.
47 A. Škaljić: Nav. delo; v. IsS, str. 375.
48 A. Škaljić: Nav. delo: v. hazreti, str. 341.
49 Bila neka velika, silna, ptičurina. Kladila se s bogom da će raskopati njegovu volju. Bog pristane. Rode se ujedno muško i žensko dete, bog ih venča i odredi kad će se uzeti kad odrostu. Ptica onda uzme ono žensko dete i odnese ga preko mnogih planina. Na vrhu najveće, na najvišem drvetu razapne na granama volovsku kožu, stavi u nju dete, sastavi krajeve kao fišek, i ostavi samo otvor kroz koji će hraniti dete. Hranila ga i othranila lepu devojku. Došlo vreme koje je bog odredio da se devojka uda za onoga mladića. U to vreme onaj momak pođe da lovi. Došlo mu nešto, eto tako, da ide, da traži svoju sudbinu. Došao u tu planinu pod to drvo. Videla ga ona cura i srce joj puklo za njim. Pita ga šta traži. On kaže da lovi i da traži svoju suđenicu. Ona mu kaže da je to ona i da joj dođe gore. Ali, niti je on mogao gore, niti ona dole. Ona mu rekla da bude pod drvetom kad ptica dođe, čuče je, kaže, sa sahat hoda, čuje se jeka i huka. Ona će tražiti od ptice da joj ga donese u gnezdo, da ne bude sama kad ptica ode daleko po hranu. Ona tražila i ptica rekla: »Dobro«. Turi ga u mešinu i iznese gore. Ode ptica u lov. Donosila im hranu. Nakon godine njima se rodi dete. A to sve bog zna. Zove onu pticu pred sebe i pita je: »More li se božji emer raskopati?« Ona reče da može, a on joj reče da je ona sama venčala momka s devojkom kako je on bio odredio. Tada je bog kazni da do kijametskog (sudnjeg) dana bude u vazduhu, ni na nebu ni na zemlji i da se hrani samo mirisom izgorelih ljusaka od voća. - Ova priča se nalazi u kalendaru »Mearif« Muhamedanski kalendar za godinu 6868 (1895/96), str. 37-39. »Kako je prokleta ptica Anka?«, istočna narodna priča. Po ovoj priči, ptica je živela u vreme pejgambera Sulejmana,


O lekovitom bilju su ljudi stekli svoja znanja tako što je ranije svaka biljka govorila od čega leči. Ovo bilje se bere najviše na Debeli petak (pravoslavni Veliki petak) i samo do večeri uoči Đurdevdana. Veruju da ovoga dana ujutru vile omirišu sve bilje i time mu oduzmu lekovitost. Za avtiku smatraju da je najstarija poznata lekovita trava i zovu jc caricom trava.
Verovanja o životinjama i šta valja odnosno ne valja radi napretka u stoci, takođe ima. Tako se ne valja klatiti na zadnjim nogama stolice, niti »štulati« tronožac (što isto znači) pa ni verigama mahati (dok ih je ranije bilo) da stoka ne bi hramala. Tek na svet došlim jagnjadi, teladi ili ždrebadi ne valja nikako ići neumiven. Neumiven čovek ne sme ni pomuženo mleko da pogleda, kao ni strano lice, te se stoga za svaki slučaj mleko uvek nosi pokriveno. Sudove od mleka uvek posle pranja protrljaju travom čubar (možda i zbog jakog mirisa), a kraj sudova u kojima se prerađuje mleko stavljaju travu trockot koja je inače u upotrebi protiv uroka, navodno da bi se mleko bolje kajmačilo i sirilo.
Prilikom prodaje stoke takođe paze na neke stvari. Kad se prodaje rogata stoka, treba između rogova uzeti nekoliko dlaka i ostaviti ih u kući da bi i sreća ostala. S govečetom se prodaje i ular, i to omotan oko rogova, da ne bi predajom iz ruke u ruku pao na zemlju i kupac ga poneo sa malo zemlje, jer bi se u tom slučaju goveče vraćalo starom gazdi. Kad se kokoš prodaje, daje se iz ruku samo repom okrenuta napred, a nikako glavom, da ne bi i sve dobro iz kuće otišlo. Petla ne valja klati dok ne propeva.
Jagnjad se nisu ranije klala pre Đurdevdana, a danas mlađi na to ne paze, dok starije žene neće da okuse jagnjetinu pre ovog praznika.
Pauka smatraju blagoslovenim bićem jer je ispleo mrežu na pećini u koju se pred progoniteljima sklonio Isa pejgamber. Videvši mrežu, mislili su da tu niko skoro nije ulazio pa produže dalje. Po podne pauka niko neće izbaciti iz kuće, a pre podne ne paze na to.
Kad se vide ždralovi da lete, ne valja reći »Nuto ih!« (Vidi ih!), jer će poremetiti onaj oblik u kome lete i pomešće se.
Kad kukavica, koja se eufemistički zove »pjevačica«, prestane da kuka, kažu da je brala ječam pa da joj je oska zapela u grlu. Kad gladan čovek čuje kukavicu, neće biti dobro ni po njega ni po njegovu kuću. Kad se prvi put u proleće čuje kukavica, treba reći: »Pjevaj, pjevaj, pjevačice, pjevala ti dovijeka, ni ti ni ja guštera ni guje ne vidjeli za ovu godinu! «
Žabu i zmiju pred malim detetom ne valja spominjati. Ako se pomenu a dete ne povuče za uho coknuvši pri tom jezikom o gornje nepce, zmija će doći i skolutaće mu se na prsima a žaba može da oživi u detetu.
Veruju da od zmija kad ostare i okrilate postanu aždaje kojima je sličan zmaj. Stoga kažu, kad se čovek bori sa zmijom, da sunce stane pa gleda to čudo i divi se kako jedan tako mali stvor može da se bori s tako velikom silom kakva je zmija. Veruju da zmiji koja je ujela čoveka zemlja s jeseni neda u se, pa je osuđena da se smrzne.
I danas se na skoro svakom pčelinjaku može videti konjska lubanja koja se tu drži da čuva pčele od uroka. Tu se drži i kuka na kojoj su Karavlaške nosile svoje čankove, da se pčele ne bi rasturale. Kad se pčele roje, da roj ne bi pobegao, tuckaju kamenom o kamen govoreći: »U kuću, seke!« A ako neko tek hoće da počne da gaji pčele, treba jednu da ukrade, jednu da kupi i jednu da nađe u šumi.
Verovanja o danima u nedelji - Ponedeljkom je dobro započeti svaki posao, pa i poći na put.
Utorkom se nikakav posao ne počinje, jer u njegova 24 sata ima jedan zao čas. Pošto niko ne zna koji je to čas, to se utorkom izbegava otpočinjanje bilo kakva posla. Utorkom se žene ne češljaju, a naročito ne one koje imaju braću.
Sredom ne valja ni devojke ni žene da se češljaju. Žene da ne bi iščupale onu jednu sretnu dlaku koju svako ima, a devojke da ne bi u majke osedele.
Četvrtak je, kao i ponedeljak, dobar dan za počinjanje poslova.
Petkom se ništa ne radi. Žena kojoj su umirala deca ne valja ništa ni iglom da radi petkom, jer bi probola onaj lončić sa abuzemzemom, pa će ta voda iscuriti. Deca onda neće imati čime da dočekaju roditelje na vratima raja.
Subotom ne valja snovati jer je svet osnovan u subotu, a dobro je toga dana makar započeti neki posao, jer se subota smatra bogatim danom.
Nedeljom žene takođe ne treba da se češljaju, jer time skraćuju život muževima.
Utorkom i petkom preko cele godine ne valja prati niti išta oko vode raditi da se ne bi uzmutila voda. Toga su se držali da grad ne bi padao na selo. Danas se žene ne drže toga, što izaziva veliko ogorčenje starijih. Ranije bi žene onu koja bi u te dane počela da pere izmlatile prakljačom. A od Đurđevdana pa dok se letina ne digne, ove poslove ne valja raditi ne samo u te dane nego ni uoči njih.
Verovanja u vezi s kućnim stvarima. Iz kuće vrlo nerado daju so i lug jer veruju da to ne vodi dobru. Lug naročito neće dati, da to ne nasluti propast kuće, jer, kad za nekoga hoće da kažu da je sasvim propao, kažu: »Digoše i lug s ognjišta«. Vatra se takođe, bar do Đurđevdana, nikome ne daje, pa ni najbližem komšiji. Deca na vatru ne valja da gledaju jer će noću mokriti poda se. Kraj vatre ne valja da kažu ni gde su videla gnezdo s pticama, jer će zmija ptiće pojesti. U vatru na kojoj se kuva mleko ne valja duvati. Ako mleko iskipi, treba po tom mestu prosuti so, da ne bi kravi pucale sise.
Đubre iz kuće i iz staje ne iznosi se posle zalaska sunca niti se u to doba iz kuće daju sito ili mleko. Ukoliko nekoga ne mogu da odbiju, ukućani će dati, ali će i sito i mleko prethodno dobro zamotati.

Ljudi s natprirodnim moćima su oni koji se izdvajaju od ostalih svojim neuobičajenim sposobnostima. Takvi su gatari, koji navodno mogu da predskažu događaje, da pogode gde se nalaze ukradene stvari ili »stručnjaci« za proricanje događaja gledanjem u desnu plećku zaklanog brava. Međutim, najviše se priča o delima, odnosno nedelima sihrobazica koje najviše podbacuju stoci uoči pravoslavnog Božića i Đurđevdana. Stoga se uoči tih dana pored stoke stražari s puškom, a šta je ko te noći video i doživeo priča se godinama. Tih noći sihrobazice, navodno, gole jašu na vratilima ili grabljama oko celog sela. One bolje, koje više znaju, obilaze stoku i u tuđim selima (priča se da su jednom u Žepi prepoznali jednu ženu s Mandre, pet sati hoda daleko od Žepe). One običnije obilaze oko klanica i oduzimaju mleko stoci onih ljudi koje mrze. One učine da krava daje malo mleka, ili da ga daje dosta, ali da smrdi ili da se pokvari kad se siri, te od njega nema nikakve koristi. U selu svi »znaju« koje su žene činilice, ali to niko neće reći. Ukoliko neko i uhvati neku da mu stoci podbacuje, nikom, osim hodži ili onome ko skida sihire, neće reći koja je to žena bila. Boje se njihove osvete. Od žena za koje se veruje da su sihrobazice svi u selu zaziru, ne vole da su u kontaktu s njima jer se boje kakvog konflikta a onda i njihove osvete. Kažu da je svaka žena rutava i prljava, koja smrdi i ide uvek povezana čela sigurno činilica. Osim toga, kažu da su one klizave pa čovek ne može da ih uhvati, osim ako ih ne ščepa za kosu. Ona žena koja hoće da postane činilica mora da »uči ono svoje« sedeći u zahodu i držeći u rukama hleb i Koran.
O natprirodnim bićima su prepuni priča. Prikaze su predmet mnogih pričanja, čak i ozbiljnijih ljudi. Susreti s njima u različitim vidovima dešavaju se najčešće noću na raskršćima, grobljima i ostalim »sumnjivim« mestima. Svako je čuo poneku takvu priču baš od onoga kome se to prikazalo. Međutim, za prikaze kažu da ih danas više nema, jer »ljudi su danas prikaze!« Ali u moru koja muči čoveka dok ne precrkne, mnogi još veruju. Mora dolazi noću, uvek u liku iste osobe, i to u obliku žene kad muči muškarca, a kao muško kad muči ženu.
U priviđan je đavola i vampira takođe veruju, ali o njima nema mnogo priča.
S vilama je drukčije. Da su postojale, u to su svi ubeđeni. A o tome da li ih i danas ima, mišljenja su podvojena. Jedni tvrde da ih ima i danas, ali se do njih teže dođe, a drugi tvrde da ih više nema: sami ljudi su ih rasterali time što su na svako mesto stigli da zavire, i čestim pucnjavama i ratovima.
Vile se zamišljaju kao lepe i mlade devojke, dugih kosa. Boravile su najviše po stenama. Činile su dobra dela, ali su bile i osvetoljubive. Kosu koja im otpadne prilikom češljanja obavijale su oko paprati. Jedan čovek, priča se, našao je njihov češalj, češljao njime svoje kćeri i nadaleko niko od njih nije imao lopšu kosu. Vile su imale običaj da mrse grivu konjima i ono što bi one zamrsile, niko nije mogao da razmrsi. Konji s takvom grivom bili su veoma cenjeni kao »viloviti«. Pričaju da se nekada moglo čuti kako vile pevaju:


»Da nije soli krecelja i luka becelja,
i cvijeta devesilja i korena
ne bi majka odranila sina!«
ili:
»Ne bi' konja povodcem,
ne pi' vode pologom,
ne bi' vola teljigom,
i ne bi' krave rukatkom;

O doživljajima ljudi sa vilama takođe ima dosta priča, kao i o dobrim i rđavim susretima s njima. Sva ta pričanja se ne razlikuju mnogo od onih koja je sakupio i objavio Dr Tih. R. Đorđević50.

Naredni post ZAVRŠNO RAZMATRANJE
Zadnja izmjena: Urednik; 06 pro 2011, 21:22; ukupno mijenjano 1 put/a.
UREĐIVAČKI TIM ŽEPSKOG FORUMA I STRANICE http://WWW.ZEPA-ONLINE.COM
Urednik
Site Admin
 
Postovi: 610
Pridružen/a: 08 tra 2008, 14:06
Highscores: 1

NARODNA MEDICINA I NARODNA VJEROVANJA

PostPostao/la Urednik dana 06 pro 2011, 21:20

ZAVRŠNO RAZMATRANJE


Iz izloženog materijala se vidi da su se stanovnici Žepe još u mnogo čemu držali starih načina za sprečavanje i lečenje bolesti i da su se u svakodnevnom životu često upravljali po verovanjima »valja se« i »ne valja se« skoro do naših dana. Ovakvo stanje u Žepi posledica je nekoliko činilaca. Na prvom mestu, Žepa je teško pristupačna. Geografska izolovanost ovoga područja i, u vezi s tim, ograničenost saobraćaja, odrazili su se na socijalno-kulturnim prilikama. Naime, bio je potreban duži period vremena da i u Žepi počnu da se zbijaju korenite promene u narodnom životu: da nestanu stare nasleđene navike da bi se razvili novi odnosi i nov način života.
Činjenica da su se žene manje kretale i putovale, te su, prema tome, imale manje prilike da se u Rogatici ili Višegradu obraćaju stručnim licima za lekarsku pomoć, uslovila je da su se do vremena naših ispitivanja održali u svežem sećanju ili čak u praksi, neki stari načini lečenja i stara verovanja. Otuda u ovom radu, u građi koja se odnosi na zdravlje i lečenje, preovlađuju podaci koji se odnose na lečenje žena i dece. Danas devojke pre udaje borave izvesno vreme u gradu kod rođaka, a kad se udaju i steknu decu, imaju manje mogućnosti da budu odsutne od kuće. Stoga lekaru ne idu kada se javi potreba za tim, nego
……………………………………………………………………………………………….....

50 Dr Tih. R. Đorđević: Veštica i vila u našem narodnom verovanju i predanju. Vampir i druga bića u našem narodnom verovanju i predanju. SEZb LXVI, Beograd 1953.


kad imaju mogućnosti. O deci su se žene starale kako su znale, tj. onako kako su naučile od starijih, pa se i danas nekad posluže tim znanjem pre nego što se obrate lekaru. Muškarci su u boljem položaju jer njih poslovi i trgovina čsšće odvode u grad, pa imaju više prilike da traže pomoći od stručnjaka.
U ovom fondu verovanja i shvatanja o zdravlju može se uočiti nekoliko slojeva tradicije. Lako je uočljiv import sa Istoka, koji je u naše krajeve dospeo posredstvom Turaka i islama. To je onaj spoljni, površinski sloj verovanja u džinove, sakupljanje daire, fatalizam i sl., koji nije mnogo izmenio preislamska shvatanja i verovanja stanovnika Žepe. Oni su samo primili nova verovanja koja su im došla s islamom. Otuda, svakako, i pojava da su se u priličnoj meri zadržala neka vraćanja i proricanja, koja islam inače ubraja u najteže prestupe, u istu kategoriju s ubistvom, preljubom, klevetom i razbojništvom51. Mnogo veći deo verovanja i shvatanja o bolesti i lečenju sačinjava autohtona tradicija: verovanja i radnje koje su zajedničke stanovništvu Žepe i ostalom srpskom (uglavnom) i hrvatskom stanovništvu. U ovom većem delu verovanja i shvatanja, koji su preislamski u Žepi ima i hrišćanskih elemenata. Uobičajeno je, npr., da se razna vračanja i gatanja vrše u dane hrišćanskih, pravoslavnih praznika: na Božić, Đurđevdan, Veliki petak i dr. Većina tih radnji i verovanja stariji su od hrišćanstva, koje nije moglo da ih iskoreni, pošto su to najvećim delom animističke i mađijske radnje i shvatanja. Jedino što je hrišćanstvo (koje je takođe bilo samo površinski sloj) moglo da učini bilo je da ih podvede pod hrišćanske praznike i da im bar na taj način da hrišćansko obeležje. To su ona najstarija verovanja koja se najupornije održavaju i najsporije gube, koja nisu iščezla ni u preislamskom niti u islamskom periodu etničkog razvoja stanovništva Žepe. Ta verovanja, koja i sada nalazimo u materijalu Žepe, najstarija su, najdublje ukorenjena a najmanje uočljiva, pa je za njih potrebno i najviše vremena da iščeznu. U ovu kategoriju spada najveći deo građe ne samo iz verovanja (npr., o uzročnicima bolesti, zatim verovanja koja se zasnivaju na homeopatičnoj mađiji), već naročito iz oblasti narodnog lečenja, u kome su uglavnom zastupljeni mađija i šamanizam, u svemu što nije empirijsko.
Iako Žepa sa svojim stanovništvom predstavlja jednu homogenu celinu, ona nije zatvorena za uticaje sa strane. Prenošenja i primanja raznih uticaja bilo je, a ima ga i danas. Naime, stanovnici Žepe su u svakodnevnom dodiru sa okolnim, pa i daljim, srpskim stanovništvom svakako uticali jedni na druge. Pretpostavljam da ovim uticajem treba tumačiti, npr., pominjanje Ognjene Marije, hrišćanske svetice, u basmi za lečenje očiju.
U narodnim verovanjima i narodnoj medicini stanovništva Žepe možemo da uočimo svu dinamiku i preplitanje raznih uticaja, od onih najstarijih (parenje ubacivanjem vrelog kamenja u vodu), preko animističkih (razna vraćanja i šamanističke radnje), hrišćanskih (održavanje izvesnih radnji i verovanja u dane pravoslavnih praznika), orijentalnih (hamajlije, mašale) i islamskih (fatalizam i dr.), do najnovijih. Najnoviji, savremeniji uticaji, koji se ogledaju u novim shvatanjima i u unošenju promena u dosadašnji način života, čine da se dosadašnja verovanja i shvatanja o bolesti, lečenju i uopšte razna verovanja brže napušatju i nestaju.
……………………………………………………………………………………………….....


DODATAK

(Sredstva koja se upotrebljavaju u nar. lečenju)

* Avđika — Sambucus ebulus
* bokvica — Plantago major
* čubar — Satureia thymifolia
* devesilje — Athamantha Haynaldi
* divizma — Verbascum sp.
* dunja — Cydonia vulgaris
* duvan — Nicotiana tabacum
* glog — Crataegus sp.
* hladnik — Veronica beccabunga
* ječam — Hordeum vulgare
* kafa — Theobroma caccao
* kaloper — Tanacetum ballsamita
* karanfilić — Dianthus sp.
* kobiljača — Satoia verticillata
* konjski kamen — modra galica
* krompir — Solanum tuberosum
* kukuruz — Zea mays
* kunica — Achilea millefolium
* leska — Corylus avellana
* loza — Vitis vinifera
* luč (od bora) — Pinus nigra
* luk beli, — Allium sativum
* ljubičica, seme — Viola silvestris
* ljubica, pčelinja — Melissa officinalis
* macina trava — Nepeta cataria
* mišakinja trava — Stellaria hoJostea
* nana — Mentha piperita
* orah — Juglans regia
* paprika — Capsicum snnuum
* pelin — Artemisia absinithium
* perunika — Iris sp.
* pirinač — Orisum sativum
* pomamna buba — Meloida sp.
* preslica — Equisetum arvensa
* repa, bela i crvena — Brassica sp.
* sijevina trava — Schoenus nigricans
* slez — Althea officinalis
* stjeničarica trava — Coris peranum nitidum
* šip, bocati — Rosa sp.
* tatula — Datura stramonium
* tikva — Cucurbita peppo
* tisa — Taxus baccata
* trava od bradavica — Chelidonium majus
* trava od crna — Prunella vulgaris
* trava od sastave — Geum urbanum
* troskot — Poligonum aviculare
* trstika — Fhrafcmites communis
* vrba — Salix alba
* zmijska trava — Arctium sp.
* zob — Avena sativa


Preuzeto sa Rogatica - BiH
UREĐIVAČKI TIM ŽEPSKOG FORUMA I STRANICE http://WWW.ZEPA-ONLINE.COM
Urednik
Site Admin
 
Postovi: 610
Pridružen/a: 08 tra 2008, 14:06
Highscores: 1


Natrag na PISANJA I KAZIVANJA O ŽEPI


Online

Trenutno korisnika/ca: / i 1 gost.